"Najvažnije je ono između redova": Italijanski pisac i bivši tužilac Đanriko Karofiljo za Nova.rs

Nagrađivani pisac Đanriko Karofiljo bio je gost prvog dana 67. Beogradskog sajma knjiga u organizaciji Italijanskog instituta za kulturu. Došao je pravo sa Sajma knjiga u Frankfurtu i odmah je rekao da ima veoma pozitivne utiske.

- Ovde sam već dva dana ali sam već počeo da razumem srpski. Šalim se, naravno, samo razumem kada se pomene moje ime – kaže italijanski autor u intervjuu za Nova.rs.

Đanriko Karofiljo je dugo bio javni tužilac, stručnjak za istragu na slučajevima organizovanog kriminala. Kao pisac je debitovao knjigom „Nesvesni svedok“ (Testimone inconsapevole) 2002. godine, romanom koji uvodi ličnost advokata Gvida Gverijerija. On je protagonista čak sedam njegovih romana, među kojima, i „Mera vremena“ (La misura del tempo), finaliste prestižne nagrade “Strega” 2020.

Karofiljo je autor romana, pripovedaka i eseja prevedenih u celom svetu, sa više od sedam miliona prodatih knjiga koje postoje i kao audio-formati. Nekoliko njegovih dela u planu je za ekranizaciju.

- U ovom trenutku snima se serija na kanalu RAI UNO o Gvidu Gvarijeriju. Glavni glumac je Alesandro Gasman. Piše se adaptacija za knjigu „Penelopina disciplina“ za “Netfliks”. Postoji mogućnost da se napravi međunarodna produkcija za film po mojoj knjizi „Tri sata ujutru“ - kaže nam Karofiljo.

Vaša serija romana o advokatu Gerijeriju bavi se ne samo pravnim pitanjima, već i unutrašnjim dilemama i moralnim borbama glavnog junaka. Šta vas je inspirisalo da kreirate ovakav lik i koliko je on odraz vašeg ličnog iskustva kao bivšeg tužioca?

- U vezi s autobiografskim delom u liku Gvida Gvarijerija, uvek mi je smetalo to poređenje, jer sam uvek razmišljao da sam ja pisac a on je lik. Ali, kada sam video kako je veliki uspeh doživeo, posebno kod ženske čitalačke publike, onda sam i oko toga postao fleksibilniji. Šalu na stranu, svaki autor, ako piše istinito, prenosi deo sebe u lik o kome piše. Kao što je Flober rekao, kada su ga pitali ko je Madam Bovari, odgovorio je: “To sam ja”. Ima jedan lik, to je Mister Sako - džak za boksovanje. Izmislio sam ga da bih lečio svoju neurozu, sopstveni deo života sam preneo u knjigu i ja sam zapravo taj koji udara taj džak za boksovanje i prirodno mi je došlo da to napišem. Možda mislite da nije prirodno razgovarati sa materijalnim stvarima, ali zamislite jedan džak koji kada ga udarite oscilira i vraća se kao da je živ. Ovo je jedan deo Mister Saka koji bismo mogli da uključimo i u likove Čarlija Brauna. Čak i kada mu poklone novi džak, lik iz romana se kaje i lepi stari džak selotejpom, to je autobiografski momenat.

Vaši romani često istražuju mračniju stranu pravosudnog sistema. Koliko čitaoci u Italiji uživaju u ovakvim temama?

- Kada sam napisao roman “Nesvesni svedok” mislio sam da sam napisao nešto sasvim drugo, nije mi palo na pamet da sam stvorio triler. A dva - tri meseca nakon što je knjiga izašla, Korado Anđas, značajan italijanski novinar i pisac, objavio je recenziju o mojoj knjizi. I onda sam imao potpuno pomešana osećanja. Sa jedne strane mi se dopao kompliment, a sa druge sam bio zbunjen i govorio sam sebi da nisam napisao triler. Ali. nekoliko nedelja kasnije, ta etiketa da je moja knjiga “pravni” triler dovela je do dobre prodaje. Otvoren sam za definicije koje vam se sviđaju.Etikete su pokušaji da se ne razmisli na pravi način i dubinski u vezi sa nečim. Roman doživljava uspeh ako uspe da se multiplikuje putem čitalaca, da on može da se ogleda u njemu i da reči iz te knjige interpretira kao svoje i da ih naknadno koristi za ličnu upotrebu. Tako da svaki roman predstavlja više toga. Ja bih to nazvao “roman koji podučava”. Čitanje je kreativno koliko je to i pisanje, samo što na početku nije evidentno to da je čitanje kreativno. Smatram da je važnije ne ono što piše, nego ono što nije napisano, ono što se vidi između redova i ono što podstiče maštu čitalaca.

Knjiga „Tri sata ujutru“ (Tre ore di mattina) udaljava se od pravnih tema i nudi intimniju priču o ocu i sinu. Šta vas je inspirisalo da napišete ovu priču?

- Taj roman je izazvao najviše emotivnih i veoma dirljivih reakcija među čitaocima. To je istinita priča koju mi je ispričao poznanik i govori o čoveku koji boluje od epilepsije. U to vreme se epilepsija veoma teško lečila a pomagao je doktor koji se nalazio u Marseju. Tako da je on godinama odlazio na lečenje tamo i posle dugog niza godina otišao je u poslednju posetu. Doktor je rekao da se čini da je sve u redu, ali da bi bili sigurni mora da ga skine sa leka dva puna dana i da bude budan danju i noću. To je test koji je bio dozvoljen polovinom osamdesetih godina, jer doktorska etika to danas više ne dozvoljava. Naravno, ko je tako dugo budan dobiće epileptičnu krizu. To je bio narativni materijal koji je bio veoma zanimljiv, i sada zamislite oca i sina koji se zajedno nalaze u Marseju i moraju da budu budni zajedno dva dana i dve noći. To je eksplozivni narativni materijal. Pitao sam poznanika da li mogu da pišem o tome, rekao je da mogu. Deset godina mi je trebalo da počnem to da pišem, naravno da se baziram na istinitoj priči ali je i fikcija, tako da su promenjeni autentični likovi.

Gde nalazite inspiraciju za svoje pisanje i šta novo spremate?

- Inspiraciju uzimam sa svih mogućih strana tako da u delima uvek imam deliće istine. Francuski reditelj Žan Lik Godar je rekao „nije važno gde uzmeš, nego gde odneseš“. Narativni materijal se nalazi svuda oko nas i nije problem pronaći ga, već je važno na koji način transformišemo neke najtrivijalnije stvari u nešto posebno. Najnovije delo koje sam napisao je esej koji će izaći za nekoliko dana i zove se „Pohvala neznanju i greškama“ i citiraću tim povodom čuvenog filozofa Majka Tajsona: “Svako ima plan pre nego što ga udare pesnicom u usta.“ Mi smo opijeni pravljenjem detaljnih planova.

Bonus video: Dragan Velikić o svojoj novoj knjizi "Bečki roman"