0
Kraj godine se približava i vreme je polako za svođenje računa. Uprkos koroni koja nastavlja da ugrožava ljudske živote, svet ipak funkcioniše, pa i filmska industrija. Šta je to što je obeležilo 2021. godinu po izboru nekih značajnih svetskih medija kada je film u pitanju?
Donosimo vam top 10 listu najboljih filmova po izboru njujorškog magazina „Veniti fer“.
10. „Bergmanovo ostrvo“ (Mia Hansen-Love)
Viki Krips, budna i sjajna, glumi Kris, filmsku rediteljku koji se bori sa idejom za novi film. Ona može biti i sama Hansen-Love. Mia Vasikovska osetljivo otelotvoruje Krisovu izmišljenu konstrukciju, lutajući istim vetrovitim švedskim rajem. Ostrvo Bergman šapuće melanholijom, šušti nežnim humorom.
9. „Zeleni vitez“ (Dejvid Loveri)
Sa Zelenim vitezom, Loveri preuzima drevnu legendu o ser Gavejnu i istražuje njene najoštrije implikacije. Dok drski mladi vitez Deva Patela maršira ka svojoj verovatnoj propasti, Loverijev film dočarava opojni vazduh straha i čuđenja. To je film o odnosu prema smrti, u susretu sa njom naše zemaljske brige su sitne, ali, kako Loveri smatra, postoji nešto prilično veliko i plemenito u našoj malenosti. Možda čak i ima smisla, ako dozvolimo sebi da zastanemo i sagledamo raznovrsnu i čudesnu neobičnost – svu tu zemaljsku magiju – na koju smo naišli na sopstvenim putovanjima ka neizbežnom nepoznatom.
8. „Mass“ (Fran Kranc)
Potresan, a opet nikad melodramatičan, film Frana Kranca je kao dobro pozorište na najbolji način. Dve grupe roditelja koji se okupljaju da bi se pomirili jedni sa drugima, godinama nakon pucnjave u školi – to je centralna tema i teška je onoliko koliko treba da bude. Međutim, u sposobnim rukama glumačke družine, materijal postaje oruđe za katarzu: Rid Birni, En Daud, Džejson Ajzaks i sjajna Marta Plimpton su možda najneprocenjiviji ansambl godine, od kojih svaki stvara mračnu muziku Krancovog čvora besa i tuge.
7. „Ljudi“ (Stiven Karam)
Za razliku od Masa, ovaj film pisca i reditelja Stivena Karama je zapravo bio prvi komad. Ono što je Karam tako genijalno uradio u adaptaciji sopstvenog hvaljenog, nagrađivanog rada bilo je otkrivanje kako filmski medij može produbiti teksturu onoga što je napisao, koje nove psihološke istine bi mogao da otkrije rezovima i krupnim planovima i ambijentalnim zvukom. Ljudi su ohrabrujuća alegorija slomljene i raspadajuće srednje klase, paranoičnog doba rođenog 11. septembra, usamljene nemogućnosti prave veze sa porodicom koju niste izabrali.
6. „Suvenir 2“ (Džoana Hog)
Džoana Hog se osvrće na svoje prošle dane i nadovezuje se na Suveir 1, film iz 2019. Studentkinja filma Džuli, tuguje za mrtvim dečkom, ona se baca u svoj zanat u nastajanju, radeći na otkrivanju sopstvene i kreativne svrhe. Veliki deo je tih i epizodičan, ali film se razvija ka nečem velikom i deklarativnom, poduhvatu u apstrakciju koji se završava jednim od najupečatljivijih snimaka 2021.
5. „Flee“ (Jonas Poher Rasmusen)
Iako je pitanje da li animirani film može biti dokumentaran, reditelj ovog ostvarenja uspeva baš ovom formom da se približi neverovatno blizu istini. U intervjuima, čovek po imenu Amin priča svoju mučnu priču: relativno miran život u Kabulu propada dolaskom talibana, šaljući Amina i njegovu porodicu na put ka bezbednoj zoni, prvo u negostoljubivoj Rusiji, a zatim u nešto manje negostoljubivom mestu na zapadu. Ono što Rasmusen nije mogao da uhvati kamerom je umesto toga postavljeno u animiranoj formi, koja prikladno simulira sećanja i nadrealno upamćene doživljaje iz detinjstva.
4. „C’mon, c’mon“ (Majk Mils)
Sladak, ali ne i dosadan, bolno simpatičan film Majka Milsa smešno-tužan govori o teškoćama i radostima u podizanju deteta, i svemu što se može naučiti ili ponovo naučiti kada pokušavate da objasnite svet nekome prilično novom. Hoakin Feniks i Vudi Norman imaju oštru, sjajnu hemiju kao ujak i nećak. Dubina filma leži u načinu kojim se povezuje svakodnevno sa egzistencijalnim; ceni akumulaciju znanja i iskustva i opštenje sa drugim ljudima kao veliki, a možda i jedini projekat naših života. Iako je snimljen u raskošnoj crno-beloj tehnici, film je izuzetno živopisan.
3. „Moć psa“ (Džejn Kempion)
Veličanstveni i misteriozni film Džejn Kampion nije baš drama za proučavanje likova, ne baš triler i nije baš vestern. To je neuhvatljiva i očaravajuća stvar sama za sebe, preplavljena svetlošću koja je prošarana zadivljujućim vidicima Montane. Adaptiran iz romana iz 1967. koji je u svoje vreme morao biti prilično revolucionaran, ali Kempionova se ne bavi prevashodno pitanjem homofobije već se fokusira na privatne bolove samoodricanja, njegove efekte izobličenja i sposobnost da ljubomorno čuvane tajne zgusne u otrov.
2. „Vozi moja kola“ (Riusuke Hamaguči)
Tuga, Čehov i prelepi stari crveni Saab 900 mešaju se u zadivljujućoj adaptaciji kratke priče Harukija Murakamija. Film govori o pozorišnom reditelju Jusukeu (Hidetoši Nišijima), koji je nedavno izgubio ženu i koji se upušta u novi poduhvat: režira produkciju Ujka Vanje u kojoj glume internacionalni glumci, svaki na svom maternjem jeziku.I pred njegovih protesta, dodeljen mu je lokalni vozač, mlada žena po imenu Misaki (Toko Miura), koja se bori sa sopstvenim gubitkom. Dok se njih dvoje upoznaju i predstava dobija oblik, film nudi bogatu meditaciju o isceljenju kroz prihvatanje.
1. „The Worst Person in the World“ (Joahim Trir)
Druželjubiv, čeznjiv, elegantan, potpuno pobednički film Joahima Trira, omaž ljudima koji ne žele da imaju decu, pa im je zadatak da shvate čemu njihovi životi služe. Priča o banalnim agonijama od 30. godine, o nepremostivim ponorima heteroseksualnih veza, o milenijumskoj slabosti. Film govori o Džil, ženi u mladim godinama odraslog doba koja leti kroz Oslo i pita se gde bi trebalo da sleti. Dok se njegov film bliži svom potresnom i ushićenom kraju, vidimo čemu sve ovo čuđenje o budućnosti – i sva čežnja za prošlošću, i žalosna i nostalgična – zapravo služi. Najgora osoba na svetu, u osnovi, govori o onoj najneugodnijoj i suštinskoj stvari: sadašnjem vremenu.
Bonus video: Premijera Spilbergove verzije West Side Story