0
Zastrašujuće je činjenica da se o vrednosti života govori u odnosu na produktivnost. Osećam ogromnu ljutnju prema tome i zbog toga sam se odlučila da snimim ovaj film. Mnogo je starijih koji smatraju da bi bilo dobro uvesti sistem dobrovoljne eutanazije. Oni žele to kao opciju, kao vrstu emocionalne zaštite, kaže japanska rediteljka Čije Hajakava, gošća ovogodišnjeg Kustendorfa.
Japan u bliskoj budućnosti. Vladin program Plan 75 osmišljen je da motiviše starije ljude da se dobrovoljno prijave za eutanaziju, kako bi se rešio problem ubrzanog starenja društva. Starija žena koja ostaje bez sredstava za život, praktični prodavac Plana 75 i mlada negovateljica, Filipinka, suočeni su sa izborima između života i smrti. Da li je ovo fikcija ili idemo ka tome, i to vrlo brzo? Pitanje je koje postavlja rediteljka Čije Hajakava u svom ostvarenju „Plan 75“ koji je prikazan na Kustendorfu.
– Emir Kusturica je jedan od mojih omiljenih autora još od detinjstva. Kada sam bila mlada prvi njegov film koji sam odgledala je bio „Arizona dream“. Kasnije sam se zaljubila u ostvarenja poput „Underground“ i „Crna mačka, beli mačor“… Kusturičini filmovi su magični. Njegove priče i ljudi su tako jedinstveni. Bila sam privučena magijom koju stvara na filmu. Zato mi je čast biti ovde – kaže Hajakava u razgovoru za Nova.rs.
Govoreći o svom filmu ističe da je želela da prikaže Japance i njihovu kulturu i vaspitanje po kojem su učeni da ne delaju iz svojih pobuda, želja i interesa već u odnosu na druge, na društvenu atmosferu… Glavna odgovornost je da u životu ne budu nekome na teretu. Kada društvo proceni da više nisu u mogućnosti da doprinesu, više nisu potrebni.
– Glavna junakinja odlučuje da prihvati Plan 75. Međutim, samo se čini da ona svojevoljno to odlučuje, a zapravo joj je to nametnuto od strane države. Tu je skrivena poruka ovog filma, ali i onoga što živimo – nemogućnost države da opskrbi svoje građane, da im pruži ono što zaslužuju, te postavljaju ideju da nisu potrebni zajednici. Taj pritisak države je ogroman na starije građane – priča rediteljka.
Ipak je, ističe, odličila da na kraju postavi klicu nade:
– Kada pored sebe u toj bolnici vidi deku koji umire u tim nehumanim uslovima, sam na bolničkom krevetu bez ičije podrške, ona odlučuje da to nije put za nju. Odlučuje se za život. To je moja poruka – svako može i ima pravo da živi i bez određenog razloga ili produktivnosti.
Na pitanje zbog čega je izbegla u filmu da govori o bolesnim ljudima kojima je eutanazija možda zaista humani izbor ili bar opcija, kaže:
– Ovaj film ne govori o tome da li je eutanazija dobra ili loša. Zato nisam želela da unosim priču ljudi koji su možda fatalno bolesni ili imaju demenciju i kojima bi ovo možda bila spasonosna misao. Da jesam, glavna tema ne bi bila jasna. Veoma je lična stvar kako želite da umrete, zato ne mogu da sudim o odlukama. Ono što je najvažnije je da ljudi nisu tako jednostavni. Odluku mogu promeniti u poslednjem trenutku. Međutim, onog trena kada vlada donese taj zakon i uspostavi sistem gde je eutanazija legalna, mislim da će se dogoditi katastrofa. Pogotovu kod Japanaca koji su vaspitani da nemaju svoju volju. Mislim da bi se sve izmaklo kontroli i pod pritiskom države, mnogi bi se odlučili za taj potez ne razmišljajući o sebi. Time vlada kod sebe ima oružje!
U Japanu, ističe, vlada ljutnja i intolerancija prema socijalno slabim ljudima. Političari, pa i poznate ličnosti govore veoma diskriminišuće prema starijima i siromašnima.
– Zastrašujuće je jer o vrednosti života govore prema produktivnosti. Osećam ogromnu ljutnju prema tome i zbog toga sam se odlučila da snimim ovaj film. Mnogo je starijih koji smatraju da bi bilo dobro uvesti ovaj sistem. Oni žele to kao opciju, kao vrstu emocionalne zaštite jer se osećaju zabrinuto i anksiozno kada je reč o budućnosti i starenju. Mnogo je samih ljudi koji padaju u depresije. Mislim da je to zaista postala nacionalna fobija u Japanu – da budeš star. Zato mi je drago da ljudi koji su bili za, nakon odgledanog filma, preispituju svoju odluku, a mladi imaju saosećanje prema starijima. To je bio moj cilj, da kažem – stari ljudi nisu samo stari, oni su živa bića sa svim pravima.
Bonus video: Ruben Ostlund video poruka na otvaranju Kustendorfa
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
