3
Rihard Štraus: "Elektra", gostovanje Državnog kamernog muzičkog teatra "Opera Sankt Peterburga", režija Jurij Aleksandrov, dirigent Maksim Valjkov, Narodno pozorište u Beogradu, Velika scena
Velika scena Narodnog pozorišta u Beogradu u svega nekoliko dana postala je poprište vrhunskih operskih događaja – nakon izuzetne premijere „Orfeja i Euridike“ Kristofa Vilibalda Gluka u režiji Aleksandra Nikolića, ovog vikenda prisustvovali smo i uznemirujućem remek-delu „Elektra“ Riharda Štrausa u izvođenju ugledne Kamerne opere iz Sankt Peterburga, koju predvodi reditelj Jurij Aleksandrov, narodni umetnik Rusije i umetnički direktor ove prestižne kuće.
Tragedija Elektre, kćeri mitskog kralja Agamemnona, ubijenog od strane sopstvene supruge Klitemnestre i njenog ljubavnika Egista, centralna je tema istoimene opere Riharda Štrausa, nastale prema libretu Huga fon Hofmanstala i premijerno izvedene 25. januara 1909. godine u Drezdenu. Više od stotinu godina kasnije, možemo slobodno reći da ova muzička drama i dalje izaziva užas i zapitanost, a složenost njenih osećanja i stvaralačkih zahteva, bez pogovora insistira na tumačima od formata.
Opera Sankt Peterburga i maestro Jurij Aleksandrov dobro su znani i rado viđeni gosti Beograda. Svaki put donoseći sa sobom izazovan repertoar – nikada sačinjen od ‘lakih’ i tek dopadljivih komada, već uvek od onih najkompleksnijih za interpretiranje – poslednji put obradovali su nas svojim novembarskim viđenjem „Nasilja nad Lukrecijom“ Bendžamina Britna, takođe na Velikoj sceni Narodnog pozorišta. Bili smo tada suočeni sa jednom višeslojnom istorijskom tvorevinom rediteljske mašte Jurija Aleksandrova, u kojoj je povest starog Rima isprepletana sa strahotama Drugog svetskog rata na originalan način, obrazložen ne samo izvanrednim glasovima protagonista, nego i fantazmagoričnom scenografijom Zinovija Margolina. Posetivši Beograd u čast 75. godišnjice pobede nad fašizmom sa pomenutom predstavom – Opera Sankt Peterburga učinila je prošle jeseni impresivan umetnički i ljudski gest, koronavirusu uprkos.
Njihov aktuelni junski dolazak u Narodno pozorište, označen je ponovo izabranim ostvarenjem XX veka – jednočinom operom „Elektra“ Riharda Štrausa: pred njom smo ostali zgromljeni, a da besprekorni ansambl na sceni nijednog trenutka nije igrao na efekat, štos, niti se klonio ‘živog’ izvođačkog rizika. Predstava nam se, baš naprotiv, obratila toliko neposredno da je svakog od nas slušalaca/gledalaca u auditorijumu momentalno učinila svojim (sa)veznikom, a ne samo pasivnim posmatračem. Ova sanktpeterburška „Elektra“ rečju boravi na rubu sečiva, ne prezajući da u toj pogibeljnoj poziciji zareže i do same kosti, ali nikada ne propada u banalnost kroz tu svoju kreativnu ranu, niti prelazi granicu dobrog ukusa. Samo najveći stvaraoci scenskih čudesa u stanju su da svojom halucinantnom materijom barataju tako vično da vas ona iz gledališta hitne pravo u vatru violentnih događaja na pozornici i smrvi kolovratom emocija, no u isti mah drži na bezbednoj udaljenosti od ma kakve ozlede, podižući vas jednom čeličnom rukom kao svojevrsnim kranom van domašaja opasnosti.
Elektra Ksenije Grigorjeve, ovde je disfunkcionalna heroina, koju zatičemo na samom dnu lestvice ljudskog bitisanja – u svom bednom statusu smeštena je i doslovno niže od posluge. Otuda, ona najveći deo predstave provodi u donjim prostorima brutalne scenografije Vjačeslava Okunjeva, istovremeno i izumitelja raskošnih kostima, što imaju moć da se doslovno stope sa scenom i iz nje najednom oživljeni ukorače u radnju.
Grigorjeva u ulozi Elektre svoju intenzivnu sudbinu nosi dosledno od početka do kraja, kao direktan prenos stanja pomračenog uma. Njeno krvožedno uzdanje da će osvetiti oca bespoštednim prolivanjem krvi ne samo njegovih ubica, već i svega drugog što mu je pripadalo, sugeriše oštećenost unutrašnjeg sveta ove od društva odbačene usamljenice. Zato obične ženske želje njene prostodušne sestre Hrizotemide, u atraktivnom predstavljanju Sofije Nekrasove, mnogo humanijim svetlom obasjavaju Elektrin gnev – upravo će joj on, u jednoj neverovatnoj progresiji, nažalost nepovratno ogrubiti biće do kraja predstave.
Njihova majka, demonima ophrvana Klitemnestra, dominira prostorom u blistavo grotesknoj scenskoj pojavi Natalije Vorobjeve, sasvim poput one The Acid Queen Tine Tarner iz Raselovog „Tomija“. Superiorno otelotvorivši roditeljku koja u svom mentalno-emotivnom tovaru nosi gubitak ćerke Ifigenije, poremećene odnose sa bar dvoje dece – Elektrom i Orestom – te ubistvo sopstvenog muža i život sa ljubavnikom-saučesnikom Egistom, Vorobjeva sve to publici isporučuje u trenu.
Između ove tri jake žene zapravo se odigrava bazični sukob. Mudri Jurij Aleksandrov stoga vas stalno preispituje povodom ovako predočenog porodičnog konflikta: je li on večit, koliko je moderan i dan-danas; prestaje li ikada osim u eksploziji krvoprolića; ume li i u svakodnevici da eskalira do ivice istrebljenja?
Muški likovi u ovoj „Elektri“ puka su oruđa i pojavljuju se tek u drugoj polovini predstave. Orest (Gevorg Grigorjan) očarava delikatnim tonom, ali i plaši svojim pneumatičnim atletskim volumenom, kao oličenjem neutažene žeđi za namirivanjem računa. Njegov pratilac/vaspitač (Miroslav Molčanov) postaje Hrizotemidin žuđeni ljubavnik, a napirlitani Egist (Leontij Saljenski) lak Elektrin plen kao samodopadni podlac što se povodi za laskanjima – stradaće od one iste sekire kojim je pogubljen otac porodice Agamemnon.
Na vrhuncu ove napete pripovesti, Klitemnestra i Egist su ubijeni, Orest nakon počinjenog zločina nemilosrdno svrgava svoju ambicioznu sestru Hrizotemidu, a Elektru grabe ista ona priviđenja što su iznurivala i njenu majku, te skončava u ekstazi bezumlja. Krug je zatvoren, nekadašnje žrtve su se izjednačile sa svojim mučiteljima i dželatima, mržnja nije učinila nikoga boljim, vraćanje milog za drago dekonstruisalo je zauvek svačiju dušu, bez nade da joj se može povratiti još išta ljudsko.
Poučna priča i u današnjici, zar ne?
Svi komplimenti orkestru pod upravom odličnog Maksima Valjkova: u toj meri pun i sugestivan zvuk, zasićen istinskim umećem, osetljiv i za najsićušniju nijansu dela u jednom zadivljujućem psihološkom saglasju sa Štrausovim autorskim vizijama – nije se dugo čuo ovde. I, pre svega, duboki naklon Juriju Aleksandrovu, velikom umetniku koji sa ljubavlju traži, i od svojih saradnika dobija neočekivano više no što je mogao i da poželi. Pojedine scene iz ove predstave – kakva je ona višeruka prikaza poput boginji Kali, crvenih kao krv očiju u mraku Klitemnestrinih košmara, nikada nećemo zaboraviti. Svaka čast, maestro!
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare