0
Glad i želja da budem glavni glumac osamdesetih, frustracija bitnog igrača u sredini karijere koji je oprezno pazio na svoje mesto... Ove brige su nestale s vremenom i sada sam svoj čovek, kaže u velikoj ispovesti za "Gardijan" glumac Kevin Bejkon.
Bejkon je pokušao pre nekoliko dana da bude „običan“ nepoznat čovek maskirajuće se, ali mu se to ipak nije dopalo.
– Ljudi su se gurali pored mene, preko reda, nisu bili fini. Niko mi nije rekao: ‘Volim te’. Morao sam da čekam u prokletom redu kako bih kupio kafu. Pomislio sam: “Ovo je bez veze. Želim da se vratim i da budem poznat” – istakao je on nakon što je maskiran posetio jedan tržni centar u Los Anđelesu.
Postoji stanje koje glumci veterani u Holivudu mogu dostići – izvan grabežljivih ambicija, ali s obzirom da je penzija još daleko, to ih čini zadovoljnim kao profesionalcima i prijatnim ljudima. Kevin Bejkon, sada u 65. godini, pogodio je tu “slatku” tačku. Kontinuirano zaposlen decenijama, on deli stan na Menhetnu kao i farmu u Konektikatu sa svojom ženom Kirom Sedžvik i njihovo dvoje odrasle dece, Trevisom i Sosi. Bejkon je u kantri bendu sa svojim bratom Majklom, i na „Instagramu“ deli divne video snimke porodice Bejkon (uključujući i životinje iz štale) kako obrađuju stare i nove pop pesme.
– Naravno, očigledno je da nisam u ovome svemu da bih bio lošiji nego prošle godine. Ali, sve dok osećam da je to dobar deo, zanimljiv deo, nešto kul, nemam problema da pređem „na listu poziva“ – priznaje Bejkon.
Na početku karijere, ističe, „dođeš na snimanje i počneš da uviđaš da je to sve pitanje hijerarhije – Ko je više plaćen? Ko dobija veću prikolicu? Ko ima veću ulogu?“
– Tendencija je u početku da se vidi hijerarhija i da pokušavaš da se uz nju penješ. Težio sam tome neko vreme. Ali, kada sam malo razmislio o mogućnosti da budem broj 10 na listi za pozive, ili broj dva, ili broj 25, ili šta već – tada sam shvatio ko sam kao glumac i čovek. Više nemam problem da uradim i mali deo. Kao što možete jasno videti – kroz zadovoljni osmeh kaže glumac.
Povod za veliki intervju za “Gardijan” je njegova uloga u nastavku filma „Policajac sa Beverli Hils“ koji je izašao 3. jula na Netfliksu. Bejkon igra negativca nasuprot Ediju Marfiju. Priznaje da mu je draga ova franšiza koja dobija svoj četvrti deo nakon 40 godina od prve premijere. Takođe sa radošću govori o još jednom svom filmu – nastavku slešera pod nazivom „MaXXXine“, a koji je smešten u Holivud 1984. – Holivud u koji je Bejkon došao.
To je bila godina kada je postao zvezda zahvaljujući „Footloose“, hit filmu punom besmrtinih pop pesama koje je napisao Din Pičford. Bejkon je igrao Rena, pankera koji dolazi u mali američki grad, grad koji je Renov talenat za ples podstakao na žustri bunt.
Noć pre intervjua, Bejkon je nastupio sa svojim bratom na svečanosti povodom Pičfordovog ulaska u Kuću slavnih tekstopisaca. Pevali su tematsku melodiju iz „Footloose“, Bejkon na vokalu i tamburi, plešući po bini u znak poštovanja, adrenalizovanog omaža njegovom mlađem “ja”. Bio je, priznaje, prilično zabrinut zbog nastupa:
– Uvek postoji mogućnost da će ljudi reći: „Ovo je šala. Ti nisi pravi muzičar! Sve te nesigurnosti, nemam ih toliko kao nekada, samo zato što sam na tome radio tako dugo. Ali, i dalje postoje…
Voli muzičare, kaže, i kada je u prostoriji s njima, divi im se. Ekvivalentna soba puna holivudskih zvezda ne bi ga ni najmanje zastrašila.
– Smatram da je svet muzičara neverovatno dobrodošao. Svirao sam sa nekim veoma, veoma ozbiljnim umetnicima i nikada nemam utisak da je neko ogorčen zbog činjenice da bih i ja želeo da sviram, ili pišem, ili pevam, ili bilo šta od toga. Kada pesma počne, morate da gruvate!
Upoređujući to sa glumom, kaže:
– U svetu filma i televizije ono što brzo naučiš je da, ako želiš da se zaštitiš, moraš da naučiš da iskoristiš i odigraš svoj trenutak. Opet ta hijerarhija. Moraš nekada da radiš sve suprotno od onoga što si mislio.
Upitan o detinjstvu, Bejkon moli da se to preskoči, jer, kako ističe, ne razmišlja mnogo o danima kada je bio mali.
– Možda će to smešno zvučati, ali u mojoj glavi kao da mi je život nekako počeo kada sam otišao od kuće, kada sam se preselio u Njujork.
Bekon je tada imao 17 godina. Odrastao je u Filadelfiji, najmlađi od šestoro dece koju su rodili Rut, učiteljica, i Edmund, arhitekta. I gospodin i gospođa Bejkon su imali jaka politička uverenja.
– Majka me je kao dete vodila na mitinge u Vašington DC, protiv rata u Vijetnamu. Sećam se kako je moj tata dolazio kući i samo besneo zbog tog rata. Ništa od ovoga nije me se ticalo. Kada sam otišao od kuće, nisam razmišljao o svetu. Zaista sam samo razmišljao o sebi.
U Njujorku je živeo sa jednom od svojih sestara u stanu u blizini metroa Brodveja. Spavao je u zatvorenoj prostoriji koja je tokom noći morala da bude zaključana teškom čeličnom šipkom. Može da se seti skoro svega o tim mesecima, osim kako je išao u toalet.
– Ne mogu da zamislim da nemam kupatilo noću. Pretpostavljam da sam mogao da piškim kroz prozor. Ali, nikad nisam!
Bio je na audicijama za filmske uloge, pojavljivao se u predstavama, gladan da uspe. U stvari, ispravlja Bejkon, „gladan je potcenjivanje – željan uspeha“:
– Željan kreativnog ispunjenja. I novca. I devojaka. I slave. Svega što je kul!
Sa 19 godina dobio je sporednu ulogu u “Animal House” iz 1978. godine, a dve godine kasnije “ubijen” je prilično strašno u prvom filmu “Petak 13”, uboden je strelom u grlo.
Imao je 23 godine kada je dobio ulogu srednjoškolca “Footloose”, a da bi se pripremio da igra nekog mlađeg upisao se na jedan dan u Pejson srednju školi u Juti, takođe jednu od lokacija za snimanje filma. Meštani su pomogli na snimanju. Nedavno je jedan od njih poslao Bejkonu album sa slikama.
– Bilo je nekoliko zaista dirljivih fotografija. Tačnije, one koje su me stvarno pogodile su bile one na kojima smo ja i Kris Pen, koji nažalost više nije sa nama. Bili smo samo par momaka, koji su se igrali…
“Footloose” je bio ogroman hit ali to je dovelo do – Bejkonovog ega. Smeje se, sećajući se sebe u srednjim dvadesetim.
– Nisam čitao novine. Pročitao bih samo ako bih pomislio da će možda u njima biti nešto o meni. Želeo sam da budem glavni, a tada se to činilo ne samo mogućim, već i neizbežnim. Ali, da, bilo je velikog pritiska kada se to konačno dogodilo. Nisam siguran da sam zaista bio spreman. Nastavio sam da budem glavni mnoge godine, ali mi to nije baš dobro išlo. Radio sam to OK. Ali, filmovi nisu bili uspešni. Nisam želeo ničiji savet. Napravio sam neke velike greške – priznaje Bejkon.
Upoznao je Kiru Sedžvik 1987. na snimanju filma “Lemon Sky”. Postoji prekrasan mutni polaroid njih dvoje na ležaljkama, čitaju časopise, opipljivo svesni jedno drugog. Kao i on, Sedžvik je bila jedna od šestoro braće i sestara, rodom sa istočne obale sa izraženom radnom etikom, nespremna za određene konvencije holivudskog života.
– Dugo smo sebe definisali kao mrzitelje, znate? Ne volimo Kaliforniju! Nećemo živeti u Kaliforniji!
Venčali su se 1988. i dobili sina Trevisa, a zatim i ćerku Sosi 1992. godine.
– Kira je imala 22 ili 23 godine kada je zatrudnela. Ona je uvek stavljala – decu, svet, sopstveno samoistraživanje u smislu svog života i svog srca – ispred svoje težnje za slavom. Ne možete reći isto za mene – seća se i dodaje:
– Morao sam da izvučen glavu iz svoje guzice i pogledam svet u oči. Ona me je tome naučila, Kira je bila veoma, veoma rano uključena u probleme sa klimatskim promenama. Kao, stvarno rano. Ljudi bi joj rekli: „O čemu ti to pričaš? To je samo vreme. Ućuti. Zašto grliš drvo?” Sećam se toga tako jasno.
Na pitanje kako je uspeo da je sustigne, kaže:
– Imate decu. Počinjete da ih gledate. Prirodno je da pomislite: „Možda treba da postoji bolji svet za njih.“ Na kraju, kada počnete da brinete o stvarima izvan sebe, takođe počinjete da brinete o stvarima kao što su reproduktivna prava, nasilje, oružje, lične slobode, ljudi koji ne mogu da glasaju. Na kraju, nekako morate da se izvučete iz onoga – „ja“.
Usledile su uloge u filmovima u kojima je uglavnom igrao loše momke – “A Few Good Men”, “Wade in The River Wild”, “Apollo 13”, “Sleepers”, “Hollow Man”. Uz to, Bejkon je takođe dobio svoj trenutak “kao glavni čovek”, osvojivši nagradu za najboljeg glumca na Zlatnim globusima za svoj portret ratnog veterana u Iraku u filmu “Taking Chance” iz 2009.
Upitan može li da poveruje da, sa još jednim polarizovanim izborima koji se naziru, stanje praštanja i saosećanja u Americi može biti još izgubljenije, kaže:
– Mogu li da verujem? Da. Živim to svaki dan!
Ovog januara, Sedžvik i Bejkon su postali glasnogovornici političke organizacije pod nazivom “Swing Left”, koja ima za cilj da podstakne države da glasaju za demokrate. Bejkon kaže da su on i njegova žena bili srećni da progovore kroz svest o svojoj sreći.
– Ne mogu da vam kažem koliko puta, tokom naše nedelje, bukvalno se pogledamo, ja i Kira, i kažemo koliko smo zahvalni što su nam deca dobro. Danas ima mnogo dece koja to nisu. Pandemija je bila izuzetno teška za ljude. Kovid. Tramp. To je jedna stvar za drugom, razumete?
Zavalio se na kauč pominjujući sina koji je sada muzičar i ćerku glumicu.
– Uvek razmišljam o njima. Nekako smo imali ideju, i Kira i ja, da kada navrše 18 godina, da kažemo sebi: „Sve je dobro!” Ali, oni imaju 30 godina i nije sve ok.
Komentarišući godine koje prolaze, ipak ističe da ne razmišlja o smrtnosti.
– Ako želite da naučite nešto o meni, trebalo bi da poslušate tekstove pesama koje pišem. S obzirom na to, u ovom trenutku, smrtnost me ne plaši. Javiće se kad budem na samrti… ali ne razmišljam toliko o tome. Samo s vremena na vreme. Sve je neizvesno. Kao i kod nas glumaca, ko ćeš biti sutra? U čijim cipelama ćeš hodati?
Bonus video: Robert de Niro