4
Zanimljiv je koncept praviti onlajn radio, jer istražuješ stalno koje su donje i gornje granice održivosti, priča za naš portal Svetlana Đolović, nekadašnji glas Studija B, a danas radio voditeljka i glavna urednica “Radio Aparata”.
“Pametnica i lepotica, kad bi svi bili kao Ceca Đolović, mi bi bili Švajcarska”, rekao mi je kolega kada sam mu pomenuo ime nekada popularne voditeljke i muzičke saradnice Studija B, a danas glavne urednice “Radio Aparata”. Jedan od najlepših glasova u našem etru, poslednjih godina možemo čuti na alternativnom onlajn radiju, koji je nedavno proslavio 7. rođendan.
“Radio Aparat” čine društveno-angažovane, muzičke, kulturno-obrazovne i zabavne emisije, koje možete slušati uživo ili odloženo. Prioritet je promovisanje alternativne i andergraund umetničke scene, ali i pružanje mogućnosti manjinskim i marginalizovanim društvenim grupama da dobiju glas.
– Vrlo je zanimljiv koncept praviti onlajn radio, istražuješ stalno koje su donje i gornje granice održivosti. Moji su standardi visoki, očekivanja velika, ali nemam prava da tražim od ljudi više od onoga što daju, jer rade besplatno. Sada je popularan podkast, ali to nije isto što i radio emisija. Radio je mnogo lep medij, i volela bih da mladi osete tu čaroliju – priča Svetlana Ceca Đolović za Nova.rs, napominjući da im je težnja da nastave, kao i prethodnih sedam godina, da baštine nove domaće i regionalne bendove.
Cecu Đolović su do 2015. godine svi znali po radiju Studio B, prepoznatljivom glasu, ali i po eklektičnom muzičkom ukusu. Stekla je i kultni status među slušaocima, od kojih su neki pravi fanovi koji bolje od nje, kako kaže, znaju, i vode arhivu, šta je sve radila tokom radijske karijere.
– Stigla sam iz Sarajeva u Beograd 1987, i bukvalno prva stanica na koju sam nabasala je bio Studio B. Moja mama je bila fascinirana što non-stop slušam radio. Bila sam jako posvećena radiju, sa zapisivanjima u sveske, snimanjima kaseta… Zvala je mama Studio B i pitala da li ima neka emisija za mlade gde bih mogla nešto da radim. I tako sam došla u “Prekobrojni čas”, emisiju koju su uređivali i vodili srednjoškolci – seća se Đolovićeva, dodajući da je tokom njenog rada na Studiju B najvažniji bio legendarni muzički urednik Sloba Konjović.
– Došao je u moj život kao veliki muzički urednik, kao neko sa super glasom, ali o njegovom velikom uticaju sam tek kasnije saznala. Zrači nekom magičnom energijom, nekom vrstom mističnosti, ali s druge strane i stidljivošću. Kapiram da je takav bio i Dejvid Bouvi, njegov veliki junak. Svima nama iz muzičke redakcije bio je autoritet i poštovali smo ga, i malo smo ga se i plašili. Kada su se stvorili uslovi mene su primili 1991. kao muzičkog saradnika. Tada je primljena ekipa mojih vršnjaka, među kojima su bili Tanja Ilić, Ivana Ćirica, Deana Milović, Sveta Kuzmanović, Peđa Lukić i Uroš Milovanović. To je bilo vreme kada je Radio B92 dominirao, a Studio B je tu malo “zaostao u razvoju”, nije bio toliko zanimljiv i harizmatičan kao 70-ih i 80-ih. Ali, bili smo drugari sa ljudima iz „devedesetdvojke“, a Konjović je svima bio veliko ime.
Radiofonični, prijatni glas Svetlane Đolović je posebna priča, bukvalno je stvoren za radio program. To je nešto što možete samo da dobijete na poklon od prirode ( ili tvorca).
– Nikada nisam imala taj osećaj, pogotovo što mi je bilo na početku teško da sinhronizujem svoje rečenice. Imala sam u startu i užasnu tremu. Nisam volela svoj glas, sada se malo navikavam. Mada, pre neki dan sam bila kod prijateljice i na radiju je krenula repriza moje top liste “Super meni”, i rekla samo joj: “Ajde, molim te isključi”. Ne mogu da slušam sebe, glupavo mi je. Inače, nikada nisam razvila karijeru kao čitač reklama, ili off-ova, iako su me zvali, ostala sam vezana za radio – konstatuje Ceca.
Top liste i muzičke emisije, koje vodi i koje je vodila, zahtevale su poznavanje različitih žanrova, od indi zvuka, bluza, džeza, kantrija, pa sve do hip-hopa i elektronske muzike, što joj nije bio problem jer je uvek slušala šaroliku muziku.
– U 21. veku nastupilo je celo “zamešateljstvo” – “od Silvane do Nirvane”, ali moj muzički ukus je zaista takav. Nemam nikakav problem da stavim “Jesus and Mary Chain” i Božu Vreća na istu listu. Današnji klinci ukidaju onaj izraz “guilty pleasure”, uz koji smo mi odrasli, njima je sve ‘zadovoljstvo’. Jedino imam ideološki problem sa narodnjacima, žanrom koji prati određeni životni stil koji mi se ne dopada, ali o njihovoj muzici možemo da debatujemo.
Muzika se stalno menja, i nije lako uhvatiti šta je “u fazonu”, ali Svetlana otkriva da se vraća zvuk sedamdesetih.
– Ljudi vole te velike aranžmane, bendove, stadionske koncerte, da čuju grandioznost. Zato mi je žao bendova kao što su Artic Monkeys. Obožavam ih, ali napravili su stadionski uspeh, a onda ušli u fazon Serža Gejnzbura. A čekala sam 30 godina da moja omiljena grupa iz sedamdesetih Steely Dan bude priznata. Uvek sam se pitala kako mnogima nije jasno da je to neviđen bend?! Volim njihovu žestinu, i oni su mi jedan od najmuzikalnijih bendova ikad – priča Đolovićeva, dodajući da voli i muziku osamdesetih, onu koju su pravili Pet Shop Boys, Prins, Tears for Fears, Eurythmics i Human Leauge.
– Volim zvezde, uvek sam cenila bendove koji mogu da spoje u sebi umetničko i populističko, u smislu prijemčivosti za široke narodne mase. Fascinantno je koliko je bilo fantastične muzike osamdesetih, od alternative do mejnstrima. Međutim, shvatila sam da mlađe generacije sa opštom kulturom imaju ozbiljan problem, kad tek putem serije “Stranger Things” otkrivaju Kejt Buš, koja je u svoje vreme bila velika zvezda i broj jedan.
Ceca je imala zapaženu rolu u dokumentarnom filmu o Vladi Divljanu “Nebeska tema” u režiji Mladena Matičevića, kao radio-voditeljka koja razgovara sa ljudima koji su poznavali i voleli nekadašnjeg frontmena “Idola”.
– Mladen me je zvao bukvalno u “pet do dvanaest”, jer sam dolazila iz Amerike dan pre snimanja. Snimalo se ceo dan. Bilo mi je divno što sam videla neke junake svog života, i bilo je to lepo iskustvo, pogotovo što nikada pre nisam bila na snimanju filma. Takvo sećanje na Vladu je nežno i lepo.
Kada je u pitanju Beograd, Ceca ga voli kao pravi lokalpatriota, i uvek je bila fascinirana njegovom eklektičnošću:
– Neko će reći da je to haos, ali mislim da je to odlika svakog velikog grada. Da bude brz, dinamičan, haotičan, hevi… Sve to ima Beograd. Mada, zavisi u kom delu se nađete. Ako odete da se prošetate “Hajd parkom” mislićete da ste u “Čarobnom bregu”, a industrijski deo grada delovaće vam kao raspadnuti anti-utopijski film. Veliki gradovi su ranije uspevali da apsorbuju veliki količinu ljudi i da ih prevedu na gradski način razmišljanja i urbani jezik. To se nama prvi put posle devedesetih nije desilo. Ogromna masa ljudi koja je došla uspela je da prevede grad u neurbani kontekst. Brine me što tu živi sve više ljudi koji mrze ovaj grad – zaključuje Ceca Đolović.
Bonus video: Džimi Hendriks: Živeo je kratko, ali je ostavio neizbrisiv trag u rokenrolu
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
