2
Bašta je moj prvi festival, stoga i najvažniji na neki način. Mislim da mnogim našim mladim autorima predstavlja prvo mesto filmskih susreta, druženja, razgovora i vrednovanja njhovog umetničkog izraza, kaže Milena Grujić, čiji će kratki film biti premijerno prikazan na festivalu u Bajinoj Bašti.
Razgovarao: Nikola Marković
Milena Grujić režirala je kratki film „Budućnost je svetla i nepodnošljiva“ koji će premijerno biti prikazan na 11. Bašta Festu, koji se održava od 4. do 7. jula u Bajinoj Bašti. Ovu mladu rediteljku poznajemo po dugometražnom prvencu “A.S. (25)”, a nedavno je kao rediteljka učestvovala i u holivudskoj produkciji “Verified Target” čiju premijeru još čekamo. U filmu kojim će se (ponovo) predstaviti na Bašta Festu, glavni junak Marko nakon svađe sa devojkom odlazi da razbistri glavu. Sreće starog poznanika i započinju neobično putovanje.
Sa Milenom Grujić razgovaramo o njenom novom kratkom filmu, snalaženju u različitim produkcijama, i Bašta Festu.
Film „Budućnost je svetla i nepodnošljiva“ ne otkriva svoj glavni zaplet u startu, ali prikazuje problem u suočavanju glavnog junaka sa jednom „situacijom“ u vezi. Šta te je zaintrigiralo da prikažeš upravo mušku perspektivu ovog odnosa?
– Perspektiva je zapravo pomešana, jer su određeni elementi i aspekti odnosa i ponašanja, pa i karaktera glavnog junaka preuzeti iz mog ličnog, te se prepliću motivi osećanja i stanja koja i muška i ženska strana u odnosu mogu da iskuse. Ja sam se često osećala u životu kao glavni junak, a zanimljivo mi je bilo da svoje iskustvo prelomim kroz prizmu suprotnog pola. Situacija u kojoj su se junaci našli podjednako snažno menja i utiče na živote obe strane.
Sa glumcem Vladimirom Gvoićem sarađivala si i sa na svom debitantskom dugometražnom filmu „A.S. (25)“. Šta voliš u njegovoj glumi i na koji način ste razmišljali o prikazu njegovog junaka, gde skoro do kraja dosta toga ostaje (verbalno) neizrečeno?
– Kada je Gvojić 2016. dobio nagradu na Bašta festu za naš film “Fajront”, žiri je sastavio obrazloženje: “zbog veštine da svojim filmskim prisustvom prodre u dimenzije postavljene dramske radnje i magnetičkim, urbanim šarmom gledaoca dovede do neočekivane katarze”. Tako su Mina Đukić i Miša Radivojević sročili ono što ja vidim u njegovoj glumi. Kod rada na ovom liku, mi nismo mnogo pričali. Njemu se dopao scenario, razumeo je šta treba da bude i ja sam ga pustila da radi. Bez mnogo indikacija ili analize.
Premda se radnja odigrava u Beogradu i prigradskim naseljima, film u neku ruku funkcioniše i kao road movie te je i vizuelno raznolik. Na koji način si razmišljala o ovim lokacijama, odnosno o njihovoj ulozi u samoj priči?
– Usudila bih se da kažem da mi je to bio primarni sloj filma, odraz unutrašnjeg stanja junaka kroz prostore kojima se kreće. Milica Cimi Drinić, Mia Medenica i ja smo pažljivo, dugo i temeljno birale ove pejzaže. Prolazeći kroz svojevrsno čistilište, i njegove razne oblike, čiji prizori oslikavaju njegovu promenu, glavni junak vraća se u svoje stanje homeostaze.
Medijima si poslednjih godina bila zanimljiva i zahvaljujući režiji u američkoj produkciji „Verified Target“. Sa druge strane je tvoj domaći autorski rad. Kako si doživela ova iskustva rada u internacionalnim produkcijama, i vidiš li sebe pre u holivudskom nego „autorskom“ filmu? Odnosno, na koji način razmišljaš o odnosu ove dva pola u svom radu?
– Iskustvo koje sam imala na svom prvom američkom filmu je neprocenjivo. Naučila sam jako puno o procesu svake faze produkcije iz perspektive jednog (manjeg) holivudskog studija. Progurati svoju ideju, zamisao, viziju, zahteva veštine koje su nekad umarajuće, mada moram da priznam da sam se često isto osećala na odbrani scenarija ili filma na ispitu na FDU. Tako da se u principu sve to svodi na isti zanat, i odgovornost. U komercijalnom filmu prema publici i producentu, odnosno novcu koji se u film ulaže s očekivanjem, ali istovremeno i prema svojim idejama, osećaju sveta i razumevanju života oko sebe. U autorskom te odgovornosti prema novcu nema na tom nivou, a ova odgovornost prema sebi je neukaljana drugim faktorima, pa je na neki način lakše i čistije, i veća je nagrada na kraju bavljenja tom vrstom filma. Ja vidim sebe kako prolazim kroz razne faze, i trenutno uživam u ovoj “holivudskoj”, a radujem se nekoj sledećoj.
Kakva iskustva nosiš sa Bašta Festa i kako ga doživljavaš?
– Bila sam na Bašti dva puta, sa “Fajrontom” i sa “A.S. (25)”. Bašta je moj prvi festival, stoga i najvažniji na neki način. Mislim da mnogim našim mladim autorima predstavlja prvo mesto filmskih susreta, druženja, razgovora i vrednovanja njhovog umetničkog izraza, i to je divno mesto u životima mladih ljudi koje ovaj festival ponosno može da zauzme. Hvala Bašti!
Bonus video: Prva hrvatska Zlatna palma pripala „Čovjeku koji nije mogao šutjeti“