0
Nema pisanja ako se ne piše, mora da se sedne i da se piše. Ono što su meni govorili, a ja nisam verovala – na kraju se ispostavilo da je tačno. To ću sad ponoviti – verujte u priču, kaže autorka romana „Niko nije zaboravljen i ničeg se ne sećamo“.
Piše: Simona Dmitrović, KROKODILova novinarka na dan
Roman „Niko nije zaboravljen i ničeg se ne sećamo“ je debitantski roman Mirjane Drljević i pobednik u okviru konkursa za najbolji rukopis izdavačke kuće Booka. Ono što će čitaoca već od prve stranice ovog romana zaintrigirati jeste bogatstvo slojeva priče koji se prepliću. Kada počnete da čitate roman, prvi utisak će vam biti da se radi o detektivskom romanu, ali onda će vas vrlo brzo autorka iznenaditi, jer ćete shvatiti da roman osim pitanja – Gde su nestale tri beogradske tinejdžerke? – na koje treba da odgovori glavna junakinja, inspektorka Lepa Vidić, postavlja i mnoga druga pitanja – Kako preživeti „smak sveta“ koji predstavlja kraj detinjstva? Šta u današnjem društvu znači biti heroj i koliko to ima veze sa antičkim pojmom heroja?
Da li je transgeneracijska trauma plod sećanja ili zaboravljanja? Da li raspad države za jedinku može biti podjednako strašan kao i raspad prijateljstva, ljubavi, ideje u koju smo nekada verovali? – na koje treba da odgovori sam čitalac, pažljivim čitanjem doživljavajući odgovore kroz sećanja – sećanja pripovedača, sećanja glavnih junaka, svojih sećanja, i na samom kraju, buđenjem zaboravljenog osećaja da postoje i naša, zajednička sećanja, i da čak i kada pojedinac zaboravi – kolektiv pamti.
Povodom 15. Krokodilovog književnog festivala, u kojem je učestovovala autorka romana „Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo“, razgovarala sam sa Mirjanom Drljević o procesu pisanja romana, njenim omiljenim knjigama, savetima koje bi dala mladom piscu na početku njegovog književnog puta, kao i o tome koju muziku bi volela da čuje u filmu snimljenom po njenom debitantskom romanu.
Kako ste došli na ideju da spojite detektivski žanr sa temama koje dominiraju romanom kao što su sećanje i zaboravljanje, transgeneracijska trauma i odnos roditelja i dece?
– Proganjao me je mit o Demetri i Persefoni, koji govori o simboličkom rastanku majke i ćerke koji se dešava tokom adolescencije, pošto sam to prolazila sa svojom ćerkom. Razmišljajući o tom mitu i čitajući literaturu o tome shvatila sam da bi to mogla da bude dobra detektivska priča jer se ustvari radi o otmici devojke koju majka traži. To je bio prvi motiv. Mislila sam da ću pisati o tome. Tokom pisanja sve ovo drugo se pojavilo mimo moje volje. Mnogi pisci kažu, a to se desilo i meni, da kada krenete da pišete više nemate kontrolu nad tekstom, odnosno tekst počne da piše vas umesto vi njega. Počele su da izranjanju nove teme i motivi, sećanje transgeneracijska trauma koja je postala na kraju centrala tema.
Da li vas je neko inspirisao za stvaranje lika inspektorke Lepe Vidić? Ono što se primećuje jeste da je njen lik vrlo živ, te da se čitalac za nju brzo veže dok prati tok istrage.
– Ona je glavni lik, ona nas vodi kroz roman. Mislim da je ja jako volim i da se to snažno oseća u tekstu, te da je onda neminovno vole i čitaoci. Ne znam nikoga ko podseća na nju. Ona je žena kakva bih ja volela da budem. Kroz nju mogu da se vide i moji feministički stavovi i to šta ja mislim da je važno, kao i to kako je to postojati kao žena na ovom svetu. Dve stvari su ključne za nju. Prva je rečenica – Nisam lepa, ali šta mi fali, a druga je to što nju ne zanima šta ljudi misle o njoj. To je ono što nama ženama vrlo često nedostaje. Mnogo nam je važno da se dopadnemo, a Lepa to nema. Ja sam po automatizmu počela da pišem muški lik inspektora, ali on prosto nije hteo da bude napisan. Onda sam počela da pišem ženski lik, ali nisam mogla jasno da je vidim, sve dok nisam došla do imena – Lepa – i onda mi se sve otvorilo.
U medijima primećujemo da kada se pojavi neki novi ženski autor, veliki fokus je baš na tome da je u pitanju žena koja piše. Sa druge strane, muškarci pisci su „samo“ pisci.
– Moja proza ne spada žanrovski u žensko pismo, a nije ni feministička proza. Roman jeste negde feministički jer sam ja feministkinja, pa to prosto mora da se oseti, ali školski to nije feministička proza. Ja se nadam da ćemo vrlo brzo doći do toga da se ne delimo na muške i ženske autore. U Americi i Velikoj Britaniji se dosta govori o krizi muške proze, to jest, skoro 70 posto autora su ženskog pola. Ali, i dalje se prebrojavamo, nadam se da ćemo prestati sa tim. Isto tako, nadam se da neće nestati žensko pismo koje ima svoje karakteristike koje su nastale iz toga kako su žene živele i kako su bile prinuđene da pišu. To fragmentarno, intimističko pismo treba da opstane, ali ne znam što ga ne bi pisali i muškarci.
Čije pisanje je najviše uticalo na Vas? Šta ste Vi čitali u različitim životnim periodima? Šta biste voleli da ste pročitali u nekim ključnim trenucima u mladosti, a niste?
– Zabranila bih sebi da u osnovnoj školi čitam Dostojevskog, Kafku, Hesea. Mnogo toga sam pročitala rano i onda mi je teško da se vratim tim piscima. Tomasa Mana i Prusta sam takođe prerano pročitala. Volela bih da sam imala nekoga da mi posloži to, da mogu bolje razumem. Kasno sam otkrila ozbiljnu naučnu fantastiku, na primer. Kasno sam ušla u žanr. Ne mogu da kažem ko je najviše uticao na mene jer čitam vrlo različito – i žanrovski, i poetički i geografski. Autori koji mi trenutno prvi padaju na pamet su Kazuo Išiguro, Olga Tokarčuk, Toni Morison, Filip Rot i Daša Drndić.
Pomenuli ste mit o Demetri i Persefoni. Knjiga sadrži dosta suptilnih mitoloških referenci – aluzije na Agamemnona i Orestiju, Egeja, itd.
– To je proisteklo iz toga što je počela da me proganja misao o tome šta je heroj danas, što je jedna od tema romana. To me je asocijativno navelo na grčki mit, jer se bavi herojima.
Čini se da je pitanje poverenja u romanu veoma bitno. I jedna i druga generacija ćute o onome čega se sećaju i o onome što im se dešava. Inspektorka Lepa savetuje majke nestalih devojčica govoreći im „Pustite ih da govore i ispričajte im sve što dosad niste“.
– To bih više rekla da mi je bilo zgodno za radnju. Nisam sigurna koliko je zaista to tako. Čini mi da generacijski jaz danas nije toliko veliki kao što je bio između naše generacije i generacije naših roditelja. Mislim da je dužnost dece u adolscenciji, i to jeste prirodna psihološka dinamika, da odbace roditelje, te da čak i kad nemaju šta da sakriju od roditelja prosto ne dele ništa sa njima. To je vreme kada deca prolaze kroz inicijaciju i kada je potrebno da napuste roditelje i da se okrenu drugim bitnim odraslim figurama koje nalaze u spoljašnjem svetu, van porodice. Činjenica je da mlađa generacija u romanu više veruje inspektorki Vidić nego svojim roditeljima, ali to je, takođe i tehnički momenat. Ako drugi junaci, a i sam čitalac, nemaju poverenja u glavnog junaka, onda prosto nema ni priče.
U romanu se javlja motiv simetričnih zgrada. Stanovnici sa jednog dela bloka se boje da pređu u drugi, a kada se to desi, nailaze uglavnom na čudne, neočekivane, čak i fantastične događaje. Kada junaci predju na drugu stranu, kao da se brišu granice između stvarnog i nestvarnog. Odakle vam ideja za taj postupak, I šta on predstavlja?
– To je krenulo iz iskustva. Blok je stvarno bio takav, i mi smo se kao deca stvarno plašili te druge strane. Svakom se desilo da zaluta na drugu stranu i da misli da je došao kući, a ustvari nije je ono što se zove „uncanny”. To je nešto što je skoro indentično, a nije sasvim isto. To me je navelo da uvedem taj, pomalo fantastični, motiv prelaska na drugu stranu. Činilo mi se da je to zgodan mehanizam da otkrijemo nešto o glavnim junakinjama. One uvek odlaze na drugu stranu da bi saznale nešto o sebi i nikad se ne vraćaju potpuno iste.
Da li je i književnost jedan od mehanizama koj nam pomaže da se na pravilan način nosimo sa sećanjem i zaboravljanjem? Mnogi likovi u romanu imaju različite mehanizme kako bi se prisetili nečega što im je za sadašnjost značajno ili kako bi zaboravili nešto što ih boli i sputava.
– Mislim da književnost može da nam pomogne u mnogo čemu. Ja sam mnoge stvari naučila, ne čitajući istorijske knjige, već čitajući književnost. Možda činjenice nisu baš uvek sasvim tačne, ali steknete opšti utisak o nekom periodu. Međutim, i samo pisanje jako pomaže u tome. Ja sam se pišući setila mnogo toga što sam mislila da sam davno zaboravila. Ljudi koji su slična generacija, i koji su, kao i ja, odrastali na Novom Beogradu, su mi često govorili da su se čitajući roman setili nečega na šta nisu pomislili godinama. Bitno je da se na dobar način evocira atmosfera nekog perioda, to može mnogo da pomogne. I dobro je da u književnosti postoji zabeleška o tome kako je nekad bilo, ali dobro je i što postoji spekulativna fikcija koja se pita kako će biti. Oba su jednako važna i potrebna.
Da li ste razmišljali o ekranizaciji romana? Kada bi se snimio film po Vašem romanu, kakva bi ga muzika pratila, šta bi bio soundtrack?
– Kada bi se to desilo, volela bih da to bude nešto što je potpuno novo i moderno. Beogradska underground scena je vrlo živa i volela bih da to ne bude muzika moje generacije, već muzika vaše generacije.
Da li ste se tokom pisanja romana suočavali sa nekim teškoćama? Šta Vam je bilo najteže da predstavite čitaocima?
– Sve mi je bilo teško. Ne sedim i ne popravljam tekst, već pravim pauze nakon koijh se vraćam pisanju. Imala sam velike pauze, a najteže mi je bilo da predstavim taj proceduralni deo, te trenutke kad inspektorka Lepa Vidić mora, na primer, da ide da razgovora sa nekim osumnjičenim. Teško mi je bilo da to učinim zanimljivim, njene razgovore sa različitim sporednim likovima. Bilo mi je važno da tok rešavanja misterije nikada ne bude samo puka procedura.
Postoji li neki savet koji biste dali nekome ko piše svoj prvi roman. Šta biste, iz ove perspektive, voleli da ste znali na početku pisanja romana „Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo“?
– Nema pisanja ako se ne piše, mora da se sedne i da se piše. Ono što su meni govorili, a ja nisam verovala – na kraju se ispostavilo da je tačno. To ću sad ponoviti – verujte u priču! Ja sam znala samo početak i znala sam da ću na kraju da otkrijem ko je oteo devojčice. To je sve što sam znala. Profesor kod koga sam išla na časove mi je rekao: „To je sasvim dovoljno. Samo počnite i verujte u priču“. Savetovala bih one koji planiraju da šalju svoje rukopise na konkurs da vode računa o tome kakav im je početak. Ja sam pretpostavljala da će u prvoj trijaži neko ko bude čitao da pročita prvih deset ili petnaest stranica, i onda sam razmišljala o tome kako da započnem. To je nešto što je vrlo praktičan savet.
Da li postoji pitanje koje Vam niko do sad nije postavio u vezi sa romanom „Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo“, a na koje biste voleli da odgovorite?
– Volela bih da kažem nešto o feminističkoj tački gledanja na svet i o toj ženskoj perspektivi. Sa te strane, vrlo je zanimljivo prvo poglavlje, gde tri gole devojke leže na trgu. Pripovedač nijednog trenutka ne gleda njih, niti ih opisuje. Pripovedač gleda ljude koji gledaju gole devojke. To je nešto što mi je bilo vrlo važno, jer umesto male gaze – a, tu imamo female gaze. Bilo mi je važno da cela knjiga bude na taj način napisana.
Bonus video: Podcast „Život na srpskom“: „Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo“