Milena Marjanović: Slikama boli protiv mržnje i razaranja

Simonida Rajčević, „Lažni bol“, slike i objekti, Likovna galerija KCB.

Uobičajeno, reč bol ima dvojako značenje. U ženskom rodu, označava patnju, tugu, dakle duševnu bol, u muškom – fizički, telesni bol. Budući da se ova dva značenja ne mogu svagda i uvek razdvojiti, najnovija tema Simonide Rajčević sadrži oba, dokučiva analizom sadržaja izloženih dela.

Umetnica polazi od arhetipskih slika bola, a one su, bar u evropskoj civilizaciji, vezane za hrišćanstvo: bol razapetog Hrista, Svetog Sebstijana na koga su po naredbi Dioklecijana vojnici odapinjali strele dok njima nisu pokrili celo telo mučenika,  Svetog Petra (prikovanog za krst naopačke)… Svako ranjeno telo ima svoj bol. Pošto hrišćanska ikonografija na koju se slikarka oslanja, međutim, nije smišljenja radi ilustrovanja fizičkog bola nego je kroz nju (ikonografiju) predstavljena duševna bol u ime vladajuće ideologije, odnosno vere, tema otvara pitanje: kakva je to bol koju umetnik danas naslućuje? Lažna?!

U hrišćanstvu, bolom mučenika iskupljivali su se gresi čovečanstva. To breme na sebe su preuzeli Hrist i njegovi učenici žrtvujući svoje telo. Danas se pitamo, a očigledno se pita i umetnica, nije li njihova žrtva bila lažna. Jer, spasioci nisu spasli grešne. Bolovi i boli su se umnožavali, s ekonomskim napretkom postajali sofisticiraniji. Nove masovnije ideologije koja bi poput hrišćanstva propagiranjem boljeg sutra, zauzela mesto potrošene ideologije – nema na vidiku. Traži se nova žrtva, čeka se novi Spasilac.

Simonida Rajčević ga parafrazira u ikoni pop-kulture Brusu Liju, predstavljajući ruke nenadmašnog i svemoćnog majstora borilačkih veština. Međutim, ruke Brusa Lija (u formi ogromne skulpture/objekta) zaustavljene u borilačkom pokretu ne zna se jel napadaju da nanesu bol ili se brane od nanošenja bola. „Grleći“ izložene slike koje upućuju na hrišćansku predstavu bola, Lijeve ruke/objekti su oličenje borbe dovedene do savršenstva odnosno estetike lepog, iako je borba proistekla iz instinkta preživljavanja na bojnom polju. Zato je, danas, fizički bol lažan, a bol u duši vrh otuđenosti. Bol je delotvoran u toliko što služi sili/moći zamaskiranoj harizmom i kontrolom, a ne žrtvi radi iskupljenja. Bol je mehanizam kojim se vlada svetom, to je trpno stanje podanika.

Ova, velika tema koju je umetnica dotakla biće, nadamo se, još obrađivana. Za sada, tople, fluorescentne boje, koje dominiraju slikama, upotreba fino izvedenog crteža, uz reminiscencije na ikonografiju hrišćanstva, pa i zaštitničke ruke Brusa Lija – neka budu takve – būde tračak nade u spasenje čovečanstva. (Videćemo hoće li ga biti, vrlo brzo – čim se proizvede vakcina protiv Virusa?!) Još je Ajnštajn pisao Frojdu da „ljudi moraju da se odupru psihozi mržnje i razaranja“. „To je moguće“ – odgovorio mu je Frojd – „samo putem psihičke mutacije čovečanstva koja će se ostvariti kada čovek bude sposoban da podredi silu koja razdvaja i razara (Thanatos) sili koja uređuje i sjedinjuje (Eros)“. Ishodi borbe dva giganta mogu biti najniži nagoni – rat, sadizam, mazohizam…, a mogu biti i najviši – ljubav, nauka, umetnost. To je zapravo ta univerzalna tema koja zaokuplja umetnicu. Jer, kao što nema života bez smrti nema ni smrti bez života.