0
Povodom 30 godina od smrti veliko književnika, koji je poginuo prilikom granatiranja Dubrovnika 1991. godine, izlazi knjiga njegovih putopisa "Otoci", a za Nova.rs njegova životna partnerka, slikarka Jelena Trpković otvara kofer uspomena.
“Milan Milišić hrvatski je i srpski, ili hrvatskosrpski pisac, a valjda i najveći živi pisac grada Dubrovnika. Nedodirljiv i neprisutan, Milišić je povlašteni njegov posjednik i gospodar, u nekom plemenitijem smislu riječi. Taj grad jedino je sasvim pouzdano mjesto njegove pripadnosti, jer hrvatska i srpska književnost oko Milišića dijele samo zajedničku nelagodu. Hrvati imaju nelagodu s okolnostima njegova života, Srbi s okolnostima njegove smrti”, napisao je zagrebački autor Miljenko Jergović u jednom svom tekstu o Milanu Milišiću.
Milan Milišić (1941) bio je dubrovački književnik i prevodilac, a njegov obimni i raznovrsni književni rad obuhvata poeziju, eseje, putopise, dramska dela i romane. Stradao je prilikom granatiranja Dubrovnika 5. oktobra 1991, pa je povodom 30 godina njegove smrti nedavno postavljena spomen ploča u ulici u kojoj je živeo.
Takođe, povodom tog datuma beogradska Geopoetika je objavila njegove posthumne putopise “Otoci” koje je priredila njegova partnerka, slikarka Jelena Trpković.
– Knjiga je prvi put objavljena 1995. u Zagrebu, pa onda 1996. u Sarajevu, kaže za portal Nova.rs Jelena Trpković.
– “Otoci” su pisani namenski za jedan časopis koji je izlazio u Zagrebu 70-ih i koji se zvao “Oko”. Urednik je bio pesnik Goran Babić. Milan i ja smo išli po tim raznoraznim ostvima u Jadranskom moru i on je uvek pisao putopise. Onda sam ja posle njegove smrti skupila te članke i dodala sam Menhetn, pošto je to ostrvo, iako se ne uklapa u priču o Medieranu i Jadranu. Knjiga je bila jako dobro primljena i brzo je nestala iz knjižara – kaže Jelena Trpković.
„Otoci“ ključna knjiga
Vis, Lastovo. Lopud, Mljet, Rab… Neka su od ostrva kojima je Milišić posvetio svoju pažnju u ovoj knjizi-putopisu.
“Sve se promijenilo na Lastovu: novi ferry-boat umjesto starog broda, novi vozač autobusa umjesto starog dobrog Jerka; Lastovo ima svoj vodovod! Za nekoga tko nije dolazio više od godinu dana ovolike promjene najednom čine se nevjerovatnim”, deo je iz jedne od priča u knjizi.
Pisac Vladislav Bajac i glavni urednik Geopoetike napisao je u predgovoru knjige da je “Milišićeva sveukupna stvaralačka ličnost pripadala jednako i lokalnom i univerzalnom.”
“Njegova duboka umetnička individualnost, koliko god bila sazdana od mikrosvetova u kojima je sebe oblikovao, i dalje jednako pripada makrosvetu književnih vrhova“, smatra Bajac.
Hrvatski književnik i istoričar umetnosti, nedavno preminuli Tonko Maroević, napisao je pogovoru da su “Otoci” “u stanovitom smislu Milišićeva ključna knjiga”.
“Zaglavni kamen čitavog njegovog opusa I iskaz određenog poetičkog verovanja… Ponosan na tlo iz kojeg potiče, otporan na razne valove i tendencije, izdrživ na sirenske zovove vere i nacije (no s odlučnim poštovanjem svojih srpskih, pravoslavnih predaka o solidarnim razumevanjem katoličkog i pučkog hrvatskog supstrata svoje regije), opstao je u Gradu zvanom hrvatska – ili pak južnoslovenska Atina kao na pravoj vetrometini.”
Strog prema svom tekstu
Veći deo Milišićevog opusa objavljen je nakon njegove smrti. Jelena Trpković kaže da je to zbog toga što je on bio perfekcionista.
– On je na svim rukopisima mnogo radio. Bio je jako strog prema svom tekstu. Pitanje je da li bi on ove putopise stavio u jednu knjigu, pitanje je šta bi uradio sa romanom “Oficirova kći”… Prekinut mu je život u najvećem usponu i naponu. Ja sam uzela na sebe da sve to završim, jer nema ko drugi, bila sam mu najbliža. Objavila sam 11 njegovih knjiga posthumno.
Povodom 30 godina Milišićeve pogibije, u dubrovačkom pozorištu “Marin Držić” održana je svečanost, gde su glumci čitali njegove stihove. Jelena Trpković je rekla da to nije bilo ništa posebno, ali se desilo nešto neverovatno.
– U jednom trenutku pala je jedna kulisa i onda su se glumci iznenadili i poskočili, pa su izašli scenski radnici da to sklone. Onda je malo kasnije opet pala jedna druga kulisa, i jedan glumac se sjajno snašao i okrenuo se prema velikoj slici koja je bila iza njega i rekao: “Daj Milane, pusti nas da završimo ovo, znam da ti ne voliš ovakve ceremonije i formalnosti, ali to nam je posao…” To je tako bilo milišićevski, jer on je stvarno prezirao takve stvari – kaže piščeva partnerka.
Ništa od njegove ulice u Dubrovniku
Jelena Trpković dodaje da su se mnogi ljudi bunili i tražili da Milan Milišić dobije ulicu u svom gradu.
– To jeste bila inicijativa, bile su tri akcije takvog tipa, ali mislim da je to u Dubrovniku danas, a i u bližoj i daljoj budućnosti apsolutno nemoguće – zaključuje ona.
Milan Milišić se školovao u Dubrovniku i Beogradu, gde je na Filološkom fakultetu završio svetsku književnost. 1967. se seli se u London, gde živi do 1970, kada se vraća u Dubrovnik. 1986. je bio gostujući predavač na Univerzitetu NYU, a 1990. kao Fulbrajtov stipendista boravi na Univerzitetu Amherst u SAD-u. Geopoetika je do sada objavila njegovu knjigu eseja “Dubrovačka zrcala” i roman “Oficirova kći”.
Bonus video: Luna park: Hotel Beograd – Neverovatna saga o 50 umetnika u 64 sobe