3
Beograd je, bez obzira na sve svoje pogubnosti i protivrečnosti, i dalje mesto afirmacije i verifikacije rada ljudi iz regiona. Kada Beograd nekoga prihvati, a ponekad ga prihvata i zato što je lepo vaspitan, pa baš i ne vodi računa o apsolutnim kriterijumima, to je znak da je taj neko nešto u životu postigao, kaže pisac Mihajlo Pantić u intervjuu za našu rubriku "Gde je sad moj Beograd".
Mihajlo Pantić jedan je od retkih srpskih autora modernih priča koji je zaista čitan, i ne samo čitan već i omiljen kod publike. Neki ga definišu kao gradskog pisca ali je on zapravo novobeogradski pisac, autor koji ovaj verovatno najurbanizovaniji deo prestonice predstavlja kroz likove koji u njemu žive, koji se tamo vole, šetaju, dišu, pa je u pitanju ne samo mesto radnje već portretisanje dela grada za koji bi mnogi rekli da nije nimalo poetičan. Ali Pantić sa svojim pronicljivim stvaralačkim duhom oseća Novi Beograd i kroz svoje priče otkriva neki svet za koji mnogi ne bi ni pomislili da postoji među soliterima, košarkaškim igralištima, na stanicama autobusa, tamo preko mosta…
I dok se kod nas tradicionalno književnost bavi seosko-zavičajnom tematikom, ili u najboljem slučaju starim gradom, jezgrom prestonice, Pantić brani zastave pisanja o modernom naselju, nastalom zahvaljjujući radnim akcijama i socijalističkom uzletu, pokazujući šta jeste i šta može da bude moderna književnost, kao i stvarna ljubav prema kraju u kome se živi.
Novi Beograd je ne samo prostor na kojem se odvija većina vaših priča, nego i njihov poseban junak. Tako je i u vašoj novoj knjizi „Nijedna od sedam”. Taj deo Beograda se tokom minulih decenija dosta promenio. To više nije samo velika „spavaonica”, kako su ga nekad zvali. Kako doživljavate promene u njemu? Prija li vam, nervira li vas? Ili oboje?
– Kada sam pre gotovo šest decenija postao stanovnik Novog Beograda bila je to gradska periferija. I kada sam kao dečak i mladić preko reke odlazio u stari deo Beograda svi smo govorili da „idemo u grad”. Mislim da ta mala jezička finesa sasvim dobro ilustruje naše tadašnje osećanje prostora u kojem smo, doslovno, bili prvi stanovnici. Kad god prođem pored Arene, odem na utakmicu ili na koncert u njoj, setim se da sam tu, baš tu, na tom mestu, u milimetar, nekada lovio ribe. I to dovoljno govori o prirodi te promene. A promene su neminovnost življenja, nekada nas raduju, a mnogo češće ne čine baš srećnim, recimo, kada se ujutru pogledamo u ogledalu ili kada uključimo televizor. Novi Beograd je, da ne dužim sa odgovorom, od nekadašnje periferije postao drugo plućno krilo Beograda. Na sreću, ono zelenije. Nadam se da ga neće sasvim zabetonirati. Ali, kako je krenulo, ne bih se kladio…
Kao pisac sigurno volite da posmatrate ljude i njihove karaktere, ponašanje, stil… Koliko su se Novobeograđani promenili u tom smislu nakon poslednjih ratova. Da li su to sad neki potpuno drugi ljudi ili je posredi isti mentalitet kao nekada?
– Oni su drugi ljudi kako god da se gleda. Generacija mojih roditelja otišla je u bolje predele, država koju su stvarali takođe više ne postoji. Većina pripadnika „nove klase” nije bila naviknuta na gradski život, generacijski nesporazumi bili su neminovnost, sudar kulturnih modela mog naraštaja i onih koji su nas doneli na ovaj svet bio je ponekad baš dramatičan. Taj konflikt više ne postoji, Novi Beograd je središte urbane kulture. A mentalitet je, po prirodi stvari, fluidna kategorija. Duh vremena, zatim istorijske, obrazovne i političke turbulencije, tehnologije koje više nisu nove, relativno visok standard u osiromašenoj, da ne kažem oglodanoj Srbiji, sve to skupa čini čak i pokušaj određivanja mentalitetskih karakteristika Novobeograđana nemogućom, pa i suvišnom radnjom. Takav pokušaj ometa i veliki priliv novih stanovnika, uključujući i žitelje drugih država koje je nevolja ili sreća različite vrste dovela u moj grad, a na delu je i protok ljudi iz celoga sveta. Potom, u njemu živi i mnoštvo studenata i poslovnih ljudi iz drugih sredina, tu su i namernici, sezonski radnici, turisti, sporadični učesnici društvenog života, povratnici… A istorija je ionako izvor najpostojanijih trauma, koje nisu zaobišle ni Novobeograđane. Mislim na ’68, na ratove, na izbeglice koje su ovde našle nov dom, na masovne demonstracije iz završnih godina prošlog veka, na bombardovanje i na ideološke lomove, sve do ove beskonačne, umrtvljujuće tranzicijske pantljičare kojoj se ne vidi kraj…
Koje su vam omiljene ulice na Novom Beogradu i koji vam je omiljeni blok?
– Odrastao sam u Bloku 21, od njega sam u pričama stvorio poseban univerzum. Moj Blok 30 je moj svet u malom, makar mi ponekad ličio na geto. Nekada smo znali ko je iz kog bloka, bilo je tu i mangupskog i sportskog rivalstva, kao, na primer, između Ćuprije i Paraćina, ali se u međuvremenu, zbog rasta grada, sve to poravnalo i izgubilo. Volim Halu sportova, tu sam igrao i gledao košarku, volim Dunavski kej i park na Ušću, a kao i svaki dugogodišnji stanovnik mog grada ne pamtim baš najbolje nazive ulica, prečesto su menjale imena.
Sava ili Dunav? Koja reka vam je draža i zbog čega? Gde se bolje peca, gde je bolje za šetanje, za kupanje…?
– Razlika između ljubitelja Save i Dunava je kao razlika između ljubitelja piva i vina, pasa i mačaka, navijača Sitija i Junajteda. Razlike kao razlike, ne možemo ni sa njima, ni bez njih. Dunav je moja reka, činjenicom da živim na deset minuta laganog hoda do nje. Dunav, naime, pisao sam o tome, protiče kroz moje priče. A ribolov za mene nije jurcanje za ulovom, nego način da pred vodom dođem do sebe.
Ko su vaš omiljeni Novobeograđani? Ko su ljudi koji su vam značili tokom života, bilo poznati, bilo nepoznati, a da su sa Novog Beograda?
– Pre svega je to moja porodica, a odmah za njom prijateljice i prijatelji, neka ostanu neimenovani. Sa jednom razgovaram o književnosti, sa drugim odlazim u ribolov. Sa trećim sam išao u školu, on mi je jedina preostala živa uspomena iz detinjstva, ponekad dohvatimo gitare. Sa četvrtim šetam dunavskim kejom, peti je majstor od svake ruke, penzionisani pukovnik… Svi oni čine moj život onakvim kakav jeste, bez njih bih sigurno bio neko drugi. A od poznatih ću spomenuti samo Milana Mladenovića, da sad ne pravim top liste. Milan je kao i ja bio oficirsko dete. On je glas moje generacije, s tim da je on odživeo svoj san…
Beograđani vole da se hvale kako je njihov grad i dalje najvažniji u bivšoj Jugoslaviji ili regionu, kako je centar kosmopolitizma i kulture kao nekada. Koliko vam se čini da je to stvarno tako? Da li je to realno?
– Čini mi se da to nije daleko od istine. Beograd je, bez obzira na sve svoje pogubnosti i protivrečnosti, i dalje mesto afirmacije i verifikacije rada ljudi iz regiona. Kada Beograd nekoga prihvati, a ponekad ga prihvata i zato što je lepo vaspitan, pa baš i ne vodi računa o apsolutnim kriterijumima, to je znak da je taj neko nešto u životu postigao. Ali, kada je reč o samim Beograđanima, odnos matične sredine prema njima zna često da bude surov. Ako ne zlurad i nipodaštavajući, onda svakako ravnodušan. Slaba je uteha u činjenici da umetnici i drugi pregaoci koji su dali sve najbolje duhu ovog grada ponekad dobiju ulicu posle smrti. To što su se za života sudarali sa nerazumevanjem, neprihvatanjem, osudama ili bili ismejani pa i izgnani, to gotovo nikoga ne zanima. Prilično šizofrena atmosfera već decenijama pritiska Beograd. Meteorološki rečeno, vreli dani, hladne noći. I tako godinama…
Koja iz Discipline kičme je u jednom davnom intervjuu, još pred rat, rekao da mu u smislu patriotizma samo Beograd znači, da voli da kaže da je iz Beograda. Da li vam je to blisko kada je u pitanju Novi Beograd?
– Ne romantizujem Novi Beograd. Taj deo grada me je oblikovao, sa svim svojim prednostima i manama, a tih drugih je uvek više, u bilo kom vremenu u bilo kom delu sveta. Lakše se poistovećujem sa nebom i rekom, i ljudi su mi mnogo bliži od građevina i bulevara. Grad je u stvari vrlo apstraktna, a pritom i vrlo promenljiva kategorija. Da nema ljudi, bio bi postapokalitična pustinja. Pobesneli Maks, stoti nastavak.
Kada govorimo o vama bliskom rokenrolu, vi ste neko ko je bio svedok svih epoha na beogradskoj sceni. Da li je Novi talas, čiji je dobar deo aktera sa Novog Beograda (Cane, Milan, Koja), bio nešto najbolje što je Beograd u rokenrolu dao ili je bilo nešto još bolje?
– Ne bih mogao reći da sam baš najbolji svedok epohe koja je u toku. Moj hard disk je odavno popunjen, a na mojoj internoj listi „Najboljih 100” teško da može doći do neke veće promene. Smatrao bih sasvim neumesnim da sa ovolikom kilometražom izričem vrednosne sudove o umetnosti generacije mojih sinova ili studenata. Svako ima svoj put i poredak vrednosti koji sam gradi. Sopstveni odnos prema formativnom značaju te jedine nove umetnosti 20. veka opisao sam u knjizi „Biti rokenrol” koju sam pre desetak godina objavio sa Pecom Popovićem. Tome bih mogao dodati samo poneku fusnotu, recimo o tome da su neke od prvih pesama koje sam kao gimnazijalac naučio da sviram komponovali braća Jelić. A oni i dalje sviraju, za neki dan idem da ih slušam. Novi talas je svakako bitan, posebno kada ga danas tumačimo u kontekstu ideologije doba u kojem se pojavio. I o tome sam ponešto pribeležio.
Živojin Pavlović je napisao jednom da su mu, između ostalih, najbolje knjige o Beogradu „Došljaci” Milutina Uskokovića, „Crvene magle” Dragiše Vasića i „Pokošeno polje” Branimira Ćosića. Koje su vaše omiljene knjige o Beogradu?
– Ima ih mnogo. Ovako namah prvo mi na pamet padaju Matavuljeve „Beogradske priče”. Pa da kao pripovedač ostanem pri pričama, Nušićevim, Vasićevim, Milankovljevim, Mihailovićevim, Čolanovićevim, Pavićevim, Kaporovim, Albaharijevim, Aćinovim, Lengoldinim, Pištalovim i tako do sto i natrag.
Bonus video: Tramvaj zvani želja, BDP