0
Kada sam bio prvi razred osnovne škole, bombe su počele da padaju po našim glavama. Ta decenija nas je obeležila kao narod. Godine prolaze, a mi se i dalje peremo od tih devedesetih. Bojim se da se još dugo oprati nećemo. Mislim da je do nas, kazao je posle predstave u Užicu glumac Bogdan Milojević.
Ansambl Knjaževsko-srpskog teatra iz Kragujevca, dramom “Bure Baruta” predstavio se pete festivalske večeri publici u Užicu gde se ove godine održava 60. jubilarni Festival profesionalnih pozorišta Srbije “Joakim Vujić”. Drama po tekstu Dejana Dukovskog, koja je stekla kultni status na ovim prostorima, u kragijevačkom pozorištu je prošle godine prvi put izvedena i to u režiji jednog od najuspešnijih pozorišnih i filmskih reditelja, Gorčina Stojanovića, kome je ovo bila i prva režija u ovom teatru.
Pored konstantne aktuelnosti ove drame, od njenog nastajanja do danas, aktuelna je bila i sinoć za okruglim stolom gde su sučeljena mišljenja kritike i reditelja.
Mladi pozorišni kritičar Borisav Matić, ponudio je pogled na tekst i predstavu, kako je i sam rekao, kao neko rođen 1997. godine.
“Meni se čini da je drama „Bure baruta“ 1995. predstavljala šok društva koje nije znalo u čemu se našlo, ali da se suštinski više bavi posledicama devedesetih. Ona ne želi da razume razloge koji su doveli do toga. Mislim da se to nalazi u širokom korpusu različitih dela, filmova, TV serija, koja devedesete posmatraju dekontekstualizovano, kao da su samo pale sa neba, kao da se ratovi nisu dešavali velikim delom zbog volje naroda. Kao da većina nije izglasala Miloševića početkom devedesetih. Čini mi se da je ova drama više ekspresionistički krik društva koje je u egzistencijalnom šoku, a da u suštii ne preispituje uzroke toga”, kazao je Matić i nastavio:
“Mogu da razumem poziciju i značaj te drame devedesetih, ali trideset godina kasnije mislim da je došao trenutak da evoluiramo, uradimo presek situacije i vidimo zašto je do toga došlo. Mi scene nasilja gledamo svaki dan u životu, predstavama, filmovima. Mogu da razumem da predstava reprezentuje realnost, ali se onda postavlja pitanje da li je svrsishodno danas predstavljati realnost koju smo videli milion puta. Ili treba da ponudimo dublju, kritičku evaluaciju situacije i da razumemo šta nam se desilo. Ne vidim punu svrsishodnost postavljanja ove drame a da pristupamo potpuno verno njoj, onako kako je autor zamislio. Ne vidim svrsishodnost režiranja drame bez neke radikalnije interpretacije”, zaključio je pozorišni kritičar.
Reditelj predstave Gorčin Stojanović na to odgovara i kaže da je “Bure baruta” pastiš jednog od najslavnijih komada u istoriji svetske dramaturgije „Vrteška“, Artura Šniclera.
“U takozvanoj štacionen drami, u komadu „Vrteška“ gde je eros u pitanju, za razliku od tanatosa koji je ovde – onaj ko preživi i strada „u sledećoj sceni“, to je jedno od najpreciznijih, najgenijalnijih rešenja. Tu očekivati promenu u likovima ili u karakterima je posledica neznanja, nesenzibilnosti ili i jednog i drugog. Smisao Šniclerovog komada, na koji je napravio pastiš Dejan Dukovski, je upravo u tome. Ovaj komad jeste napisan 1994. godine, ali Dukovski je pisao komade sa rečju „Balkan“ ili sa metaforom na Balkan još od druge godine akademije. Ovo je makedonski komad, tu nema Miloševića, napisan je bez svrsishodnosti. Naime, ako mislite da je svrha pozorišta da preispituje uzroke, onda smo u nesporazumu. Verujem u rečenicu velikog francuskog pisca koja kaže – neznalice misle da će, sagledavajući šire razmere društvenih događaja, pronaći u njima nešto o čoveku, a možda bi bilo bolje da zaranjajući u čoveka pokušaju da shvate uzroke tih krupnih društvenih događaja. Mi se nismo bavili predstavom o devedesetim godinama, bavili smo se ljudima, a ljudska priroda se nije promenila”, obrazložio je Gorčin.
Svoje stavove i utiske o komadu i svojim likovima izneli su i glumci.
“Odrastao sam devedesetih. Kada sam bio prvi razred osnovne škole, bombe su počele da padaju po našim glavama. Ta decenija nas je obeležila kao narod. Godine prolaze, a mi se i dalje peremo od tih devedesetih. Bojim se da se još dugo oprati nećemo. Mislim da je do nas”, kazao je Bogdan Milojević, kao Andrej, Gele.
Miloš Krstović, kao Simon, Mane: “Mi se uopšte nismo bavili devedesetim. Najviše smo se bavili time kako da se prikaže nasilje i agresivnost, a da se fizički ništa ne desi, da nema krvi, spoljne manifestacije nasilja. Tekst je toliko aktuelan da nije ni bilo potrebe baviti se devedesetim”.
Avram Cvetković, kao Đorđe, Kiril: “Ne znam kako je bilo devedesetih, nisam doživeo ratove na ovim prostorima. Glumački je bilo zanimljivo jer niko od nas nema predživot. Sve je kretalo od nule do 100 posto. Jedan moj lik je baš takav, a drugi radostan, čezne za Amerikom, svetlošću, koja je naravno prolazna. Njegovo biće čezne za neprolaznom svetlošću, a beži u svet najdalje od svog mesta da pronađe sreću. Ne može, jer čovek stalno nosi sebe sa sobom. Tu uvek pogrešimo kada hoćemo da promenimo nešto spolja”.
“Mislim da se ljudi koji imaju sve odgovore ne bave pozorištem, odnosno umetnošću. Ova predstava je, pre svega – ogledalo. Ako je ona u vama izazvala neko pitanje, onda je to dobro, to je kompliment svima nama. Mislim da odgovor neće doneti nijedna predstava, a konkretno ova je samo jedan presek stanja. Mi u ovome živimo, pa neka se publika zapita – zašto i dokle?”, zaključila je glumica Ana Kolanđeli, u predstavi Ana.
Dramski tekst je pisan 1995-1996. godine a prvi put izveden u Makedonskom narodnom teatru u Skoplju. Tekst je preveden na nemački, engleski, srpski, poljski, holandski, švedski, mađarski, hrvatski, ruski i objavljen u brojnim časopisima širom regiona. Filmsku adaptaciju teksta Dukovski je napisao za reditelja Gorana Paskaljevića a film “Bure baruta” je osvojio brojna priznanja širom sveta.
Sutra, šeste festivalske večeri, publici će se prestaviti Šabačko pozorište sa komadom “Gospođa Ministarka” Branislava Nušića.
Bonus video: Sećanje na scenaristu, reditelja, profesora Srđana Koljevića – Prisetimo ga se kroz njegove kultne filmove
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare