Sav raskošan rečnik na svetu ne može prikriti prazninu u središtu ove sebične knjige, piše u recenziji "Gardijana" o najnovijim memoarima Borisa Džonsona, bivšeg britanskog premijera.
Pisani kada su njihovi autori izgubili moć, većina memoara bivših britanskih premijera pokušava, na nekom nivou, da bude samokritično, piše “Gardijan”. Memoari Dejvida Kamerona počinju priznanjem da svakodnevno oseća teskobu zbog toga što je raspisao referendum o Bregzitu. Džon Mejdžor počinje još otvorenije, pitajući se zašto je uopšte ušao u politiku.
Ali Boris Džonson nije samokritičan. Nikada nije i nikada neće biti. Isto važi i za njegove nove memoare, s neobičnim naslovom “Unleashed” (Oslobođen). Knjiga pokriva period kada je bio gradonačelnik Londona, zagovornik Bregzita, ministar spoljnih poslova i premijer. Ali ako tražite introspekciju i priznanja od najkontroverznijeg britanskog premijera, možete prestati odmah.
Ovo nisu „politički memoari veka“, kako ih je reklamirao “Daily Mail”. Ili, ako jesu, pred izdavačkom industrijom je dugih i dosadnih 76 godina. Uzmite ovaj odlomak iz dela gde Džonson opisuje kako se osećao u aprilu 2020. kada je morao biti prebačen iz Downing Streeta u bolnicu St. Thomas zbog Kovida:
„Nije bila u pitanju samo fizička bol; bilo je to i osećanje krivice, političke neprijatnosti zbog svega toga. Trebalo je da budem kao loptica-skočica koja skače gore-dole. Trebalo je da budem napolju, predvodim zemlju, rešavam probleme za zaštitnom opremom, sređujem staračke domove, pokrećem potragu za lekom.“
Mnogo toga se ovde može analizirati. I dosta toga je karakteristično za Džonsonovo pisanje uopšte. Tu je slika loptice-skočice i bujan vokabular. Ali tu su i čista neiskrenost i laži. U stvarnosti, Džonson je bio hronično neodlučan premijer, daleko od onoga ko predvodi s fronta. zaštitna oprema nije bila rešena, niti su starački domovi bili sređeni. Njegovo egocentrično priznanje da je odlazak u bolnicu za njega bio politički neprijatan potez pokazuje gde su mu bili instinktivni prioriteti.
Zatim tu su izostavljene i činjenice. Džonson beleži kako je profesor Kris Viti, glavni medicinski službenik Engleske, na početku pandemije ispravno upozorio da će javnost očekivati od vlade da preduzme akciju, donese pravila i sprovede ih. Ipak, slušajući svedočenja na ispitivanju o reakciji na Kovid, dokazi o stvarnom stanju unutar Džonsonove vlade 2020. godine su zapanjujući. „Nikada nisam video grupu ljudi koja je manje sposobna da vodi državu,“ rekao je sekretar kabineta Sajmon Kejs.
Džonsonova knjiga pruža njegovu verziju velikih događaja. Ali izbegava veća pitanja koja oni postavljaju. Opis onoga što on naziva „cela halabuka oko Partygate-a“ je tipičan (politički skandal u Velikoj Britaniji za vreme Kovida, prim, aut.). Pun je besnog pravedništva. Ali njegov zaključak da se nije trebalo toliko izvinjavati zbog Partygate-a pokazuje zapanjujuću nesposobnost da oseti raspoloženje javnosti. Iako Džonson voli da ističe spoljašnje znakove svoje inteligencije, nema niti jedne filozofske rečenice u celoj knjizi.
Da, često u svojim memoarima koristi zabavan jezik bogat slikama. Na primer, Donald Tramp je „poput dirižabla narandžaste nijanse, veselo uzdignut neiscrpnim helijumom sopstvenog ega“.
I, da, redovno koristi lavinu reči tamo gde bi bila dovoljna samo jedna. „Želeo sam da stvorim merdevine, odskočne daske, trampoline, katapulte – bilo šta što bi pomoglo deci sa energijom i talentom,“ piše o svojoj politici unapređenja.
Razigrana priroda ovih memoara jeste zabavna, ali postaje iritantna zbog nedostatka strukture. Moraćete dugo da tražite da biste našli nekog drugog pisca političkih memoara koji bi mogao da se osvrne na pretnju Džejmsa Kamerona da će vas „sjebati zauvek“ ako podržite izlazak u kampanji za Bregzit, sa sledećom refleksijom: „Da li sam želeo da budem sjeban? Zauvek? Od strane premijera opremljenog svim alatima za sjebavanje koje ima moderna vlada, i hiljadama onih koji samo čekaju da ispune njegove naredbe?“
Važno je zapamtiti da je ovo oduvek bio Džonsonov način. Koristi svoj humor, izgled i ličnost da skrene pažnju sa ozbiljnih pitanja, i postigne svoj cilj. Njegov jezik je oblik saradnje sa publikom kako bi se distancirao od teških zadataka vladanja. Kako je pisac Ed Doks primetio 2021. godine u “Gardijanu”, Džonson je usavršio ulogu „kralja-klovna“, čiji govor „nije – zapravo – elokventan, već više karikatura elokvencije“. Isto važi i za ove memoare.
To ne znači da su sve njegove anegdote bezvredne. Džonson deluje kao neko ko je ozbiljno razmatrao apsurdni oružani napad na Holandiju kako bi doneo milione doza AstraZeneca vakcina u Britaniju. Gotovo se udavio na odmoru u Škotskoj tokom leta 2020. jer je bio odlučan da ostane na moru u gumenom kajaku kako bi izbegao škotske komarce. I vrlo je blizu da implicira da je Benjamin Netanjahu lično postavio uređaj za prisluškivanje u njegovom privatnom kupatilu u ministarstvu dok je Džonson bio ministar spoljnih poslova.
S vremena na vreme, tu je gotovo usputna doza samospoznaje. „Bojim se, kad se osvrnem, da sam dozvolio da želja bude otac misli,“ piše. Govori o politici Severne Irske u tom trenutku, ali taj uvid odnosi se na mnoge druge aspekte Džonsonove karijere, uključujući Bregzit, unapređenje i njegovu sposobnost da vlada. Verovatno opisuje i njegove šanse za povratak na vlast.
Možda je ova preterano reklamirana knjiga memoara jedina koju je Džonson sposoban da napiše. On se neće promeniti, zaključuje „Gardijan“.
Bonus video: Predstavljena knjiga Gorana Markovića „Zavod“