0
Romani "Vila Fazanka" Bojana Krivokapića i "Psihologija gravitacije" Nenada Šaponje preporuke su za čitanje ove nedelje.
Bojan Krivokapić, „Vila Fazanka”, Arete, 2023.
Drugi roman Bojana Krivokapića može se doživeti kao čista radost u tekstu, radost do koje se stiže kroz čemer iskustva. Ova poliloška oda Severu i Jugu – vojvođanskoj ravnici i dalekom moru Jadranskom – ulančana je oko nekoliko prijateljstava koja se rađaju i rastu u Vili Fazanka. U pažljivo ispredenom pripovedanju stereotipi o starosti i provinciji, o snazi uma i nemoći volje, prepeglavaju se do neprepoznavanja, nudeći čitaocu – umesto dosadnih predrasuda – neviđeno snažnu afirmaciju energije saučesništva.
U pitanju je saučesništvo slušanja i saosećanja: stanarka vile Ana i fra Bartol tako pevaju zajedno; ona uči od njega pesmu koju je sa majkom pevao kao dete – „iako reči pesme nije znala, vrlo brzo ih je zapamtila i nakon samo nekoliko trenutaka fra Bartol i Ana su pevali kao dva slavuja, a smokve oko njih su treperile na vetru i puštale svoj zamamni miris”. Tu je i Svebor, tridesetpetogodišnji muškarac sa „bademli očima” i, kako Ana kaže, „čiraške konstitucije”: spada u ljude koji izgledaju „krakato i jedva uhranjeno”, njihova tela „pucaju na pola, a to je u predelu želuca, tu su najtanji, najosetljiviji, najranjiviji”. Dok Ana i „svećenik” pevaju zajedno, Svebor i Ana jedno će drugome recitovati. „Kako je ovo čudno”, pomisliće Ana, „nema ni zrna neprijatnosti”.
Sveborovo i Anino prijateljstvo samo je jedno od onih koja se rađaju na prvi pogled. Radosni i nostalgični svetovi usamljenika i plemenitih duša integrišu se i saživljavaju. Prijateljstva rastu kao bulke sa korica ovog romana: „bulke rastu svuda, a najlepše su na pruzi, između tračnica”. Pruge će se razgraditi, železničke stanice zatvoriti, vozovi se ugasiti, ali će raskošno slučajne veze među dobrim dušama nastaviti da se čvrsto spliću.
Nenad Šaponja, „Psihologija gravitacije”, Prometej, 2023.
„Na dnu duše, danas, / sve izgleda kao na svom mestu, / a ništa nije.” Tri pesnička ciklusa i trideset tri pesme Nenada Šaponje uokviruju tajanstvenost tuge i kontrolisanu nesigurnost svake predstave o svetu oko nas. U pesmi „Telo je školjka u kojoj spavam” sagledavamo blagu rezignaciju koja je u zbirci sveprisutna: opsesivna je i neotklonjiva svest o proračunatosti privida, o rastočenosti materije i istine, o snazi ljubavne reči koja ipak otiče i isparava dok ne iščezne potpuno.
U pesmi „Zlo se desilo: i vremena više nema”, lirski ego Nenada Šaponje prebira po opozicijama svetlosti i tame, po sučeljavanju tajne, sna i zla. „Uspavan znamenjem / svakodnevnog, u snu sam tražio ključ / od vrata dobrog”, piše pesnik; u pretećem miru tame, on traži sigurnost tamo gde ima nekakvog damara i postojanog ritma života: „Sigurnost sam prepoznavao / u osluškivanju srca, / u igri izmeštenih situacija”.
Melanholik i minimalista, Šaponja se sve vreme poigrava fizionomijom stiha, u istoj meri koliko i njegovom semantikom: igra se veličinom fonta i raščlanjavanjem utisaka, tipografijom i topografijom, koristeći cezuru kao oruđe kojim raseca značenje stiha i mudrost odvaja od skepse. Na taj način naglašava u pesmi razlike koje (nas) udaljavaju i otuđuju, upozorava na upornu promenu u dimenzijama vremena i prostora, izaziva vrtoglavicu kod čitalaca: „Blizu toliko smo / da moramo biti / sasvim daleko / ako hoćemo da ne sagorimo / u vidljivom svetu”.
Bonus video: „Sa Cvejom“, knjiga o Branku Cvejiću