Mekoj Tajner, jedan od najvećih džez pijanista u istoriji, poznat po saradnji sa saksofonistom Džonom Koltrejnom, preminuo je juče u 82. godini.
Vest o Tajnerovoj smrti objavljena je na njegovim zvaničnim nalozima na društvenim mrežama.
„Sa tugom u srcima objavljujemo odlazak džez legende Alfreda Mekoja Tajnera. Njegova muzika i zaveštanje nastavljaće da inspirišu fanove i buduće talente u generacijama koje dolaze“, piše u saopštenju.
Rođen u Filadelfiji 11. decembra 1938, kao najstarije od četvoro dece, Tajner je počeo da uči klavir sa 13 godina. Majka, vlasnica kozmetičke radnje, stavila ga je pred izbor: ili će da uzima časove pevanja ili klavira. Izabrao je klavir, jer su u komšiluku živela braća Bad i Riči Pauel, takođe pijanisti.
Činjenica da je bio levoruk možda je imala uticaja na njegov jedinstven pristup ovom instrumentu.
Sa 17 se preobratio u islam i uzeo ime Sulejman Saud.
Budućeg saradnika koji će mu promeniti karijeru, Džona Koltrejna, upoznao je još 1957, kada je saksofonista živeo u njegovom kraju i svirao sa Majlsom Dejvisom.
– Išao sam kod njega kući, sedeli smo na verandi i pričali o muzici, tako da sam veoma rano bio uvučen u njegov način razmišljanja… kliknuli smo – rekao je svojevremeno Tajner.
Sa dvadeset godina počeo je da svira uz Benija Golsona i Arta Farmera u „Džeztetu“ (Jazztet), džez sekstetu koji mu je lansirao karijeru. No, ubrzo je napustio grupu i 1960. pridružio se kvartetu Džona Koltrejna. Sa njim će svirati na kultnim pločama kao što su „My Favorite Things“, „A Love Supreme“ i drugim. Tokom boravka u bendu zacementirao je svoj ugled jednog od najuticajnijih džez muzičara i pijanista 20. veka, piše Pičfork (Pitchfork).
– Funkcionisali smo kao jedna osoba. Nismo bili četvorica momaka na bini gde svako svira svoje, već se svaki odnosio prema bendu kao prema celini. Tako smo razmišljali i tako se i ponašali, što je bilo divno. Da biste u životu i u društvu stvorili neku učtivost i ljubaznost, morate da razmišljate o sebi u odnosu na druge. Ono što ti radiš može da utiče na nekog. Moramo biti svesni toga. Nismo sami na ovom svetu – izjavio je Tajner 2011. godine.
– Džon (Koltrejn) mi je govorio da stalno držim stvari u pokretu. Voleo je kada se mnogo toga dešavalo na sceni, kada je izgledalo kao da muzika penuša ispod površine. Zvuk je stvar intuicije: nisam toliko pokušavao da sviram određene stvari, koliko da reagujem na ono što se dešavalo. A njemu sam dao slobodu koja mu je trebala – kazao je Tajner u intervjuu za „Filadelfija inkvajerer“ (Philadelphia Inquirer) 1997. godine.
Bila je to sloboda ključna za Koltrejnove maštovite improvizacije i Tajnerove izvanredne solo izlete, ocenio je „L.A. tajms“ (L.A. Times).
„Tajner je postavio sonične skele koje su podržavale Koltrejnove akcente“, pisao je svojevremeno džez kritičar Brit Robson za „Varajeti“ (Variety) 2009.
Kada je napustio Džona Koltrejna 1965. (koji je preminuo dve godine kasnije), Mekoj Tajner je nastavio karijeru kao vođa svog benda ali je i svirao sa drugim veličinama poput Sonija Rolinsa i basiste Stenlija Klarka.
Kao umetnik je želeo da proširi vidike post-bibopa i avangardnog džeza,.
– Ne pokušavam da ponavljam istoriju jer je to gotova stvar. Uvek pokušavam da gledam ispred sebe i pitam se šta je sledeće – izjavio je 2013. za „L.A. tajms“
Nikada ga, izgleda, nije nerviralo to što je toliko muzičara, i mladih i starih, prihvatalo, čak i podražavalo bukvalno svaki aspekt njegovog stila. To je za njega bio kompliment.
Sem klavira, fascinirali su ga i drugi instrumenti, poput čembala, ali i japanskog kota (žičanog instrumenta), flaute i udaraljki.