0
Popularni pesnik i esejista je drugi gost u našoj novoj rubrici “Saundtrek za moj život”, u kojoj ljudi iz različitih sfera javnog života pričaju o svojim omiljenim pesmama - anegdotama, emocijama, ili detaljima koji ih za njih vežu.
Đorđe Matić (Zagreb, 1970) je poznati hrvatski, ali i jugoslovenski, pesnik i esejista. Često je prisutan u beogradskim medijima, najčešće kao neko ko analizira razne kulturne i popkulturne fenomene. Kod nas je poznat i po svojim knjigama eseja „Tajne veze“, „Senke naših predaka: Otrgnuto od zaborava“, ali i po romanu „Niotkuda s ljubavlju“. Urednik je i koautor čuvenog „Leksikona YU mitologije“. Posle nekoliko decenija boravka u Holandiji, danas živi u Poreču. Ovo je njegov muzički izbor.
Pink Floyd – „Comfortably Numb“ (1979.)
„The Wall“ Pink Floyda prvi je veliki album stranog benda koji sam kupio. U leto 1980., malo nakon što je ploča izašla, ušetali smo pokojni stari i ja u „Namu“ („Narodni magazin“), robnu kuću na zagrebačkom Kvaternikovom trgu, gde sam ponesen uzbuđenjem hit-singla „Another Brick in The Wall” ponosno izabrao ploču u omotu s čuvenim iscrtanim belim ciglama i tušem izvedenim slovima, i odneo kući na slušanje. Spustio sam iglu na ploču, stari i ja smo napeto slušali. Shvatili smo brzo da ni on ni ja ne shvatamo o čemu je reč. Zatvorene, monotone, turobne pesme, uznemirujući zvuci između pesama, sve teško za slušanje. Ploču sam razočarano ćušnuo među ostale i nisam joj se vraćao. Pink Floyd sam naučio da cenim, ali ih nikad nisam zavoleo. Smatrao sam ih pompeznim, umišljenim, kriptoelitističkim bendom, s muzikom bez radosti.
Da bi čovek razumeo išta od svega toga, trebalo je prvo naučiti nešto o muzici. A trebalo je i proživeti. Mnogo godina kasnije prišao sam tako ovoj, ključnoj pesmi albuma. Ili je ona prišla meni – „Comfortably Numb”. Svanulo je pomalo. Silno inteligentno napisana kompozicija, u kontrastima molske strofe i durskog refrena – iz mraka u svetlost, iz napetosti u (o)puštanje – prati tekst o otuđenju lika. Prvi put sam raščlanio i apsolutno neverovatan aranžman: puls Wrightovog bubnja i Watersovog svedenog basa jedino je što pesmu drži na zemlji – sve ostalo kao da lebdi u vazduhu, u izmaglici, u čarobnoj orkestraciji pokojnog Michaela Kamena. I vrhunac…ne, dva vrhunca, dva Gilmourova sola – moguće najlirskija i najdramatičnija gitarska sola u čitavom rokenrolu.
Napokon, decenijama kasnije, shvatio sam i tekst sakriven u nanosima eha zvučne slike. Ma kakva otuđenost, zidovi, društvo, bakrači… To je pesma za sve rano povređene, za sve što su imali ranjeno detinjstvo. Za one koji su bolovali, fizički, ili imali neku svoju unutrašnju muku. Mene su tako zapanjili stihovi: „When I was I child, I had a fever – my hands felt just like two balloons“. Znao sam o čemu peva Roger Waters. Danas me svaki put „ubije“ završnica: „The child is grown, the dream is gone.“ Bolni i, neobično, nekako skoro utešni poslednji stihovi monumentalne i tako osetljive pesme.
The Clash – „I Fought the Law“ (1979)
Imam jedan lični test za komunikaciju: kad mi neko izbaci onaj mrtvi kliše kako „punk bendovi nisu znali da sviraju“ – taj istoga trena, replikom lika iz „Grlom u jagode”, „otpada kao glup“. Manje od tri minute ove obrade (koja to i nije), marginalnog rokenrol singla iz pedesetih u verziji veličanstvenih Britanaca iz 1979, pokazna su vežba majstorstva na malom terenu: kako maštovito zvuče dve bazične gitare, bas i bubanj, kako žestoko, a prefinjeno kucaju akcenti ritam sekcije, muzikalnost kojom bubnjar Topper Headon valja svoj „groove“ u strofi i refrenu, kako ga varira u prelazima zajedno s bendom, ritmičke stanke, izmene i ponavljanja…
I onaj najradosniji dubl gitara u instrumentalu u sredini, Mick Jones u višoj lagi u nezaustavljivim osminkama, a ispod riff koji okida Strummer, Joe Strummer – najlepše, jer najhumanije, lice čitavog rokenrola, lice poštenja, širine i dobrote među gomilom baraba koje smo smatrali idolima dugo. „I Fought the Law“ je razlog da nismo baš sasvim pogrešili.
Time – „Za koji život treba da se rodim“ (1972)
Najambicioznija kompozicija prve zrele, „barokne“ faze jugoslovenskog rokenrola, nebrušeni dijamant Dade Topića u najvišoj tački njegovog nemerljivog talenta i muzičkog instinkta uobličenog nezaobilaznim instrumentalnim doprinosom kreme zagrebačkih muzičara. Pesma upravo filozofskog teksta, u formi pitanja s neobičnim poetskim parovima i kontrastima, s moćnim, zadivljujućim i nekad strašnim slikama. Nikada ništa bolje nije zamišljeno, napisano, odsvirano i otpevano u nas ni do tada ni od tada – a nije da neki nisu pokušali, i stigli čak veoma blizu.
Jednom, malo pre kraja naše zajedničke domovine kad je izašlo reizdanje albuma, nosio sam ploču pod rukom i, ponešto s visine, objašnjavao važnost Timeovog klasika jednoj šesnaestogodišnjoj Vlatki, zelenookom nemiru iz tabora tada vladajućeg zagrebačkog „darkeraja“. U onom čarobnom vremenu sjaja i previranja, učinilo mi se na tren da me shvatila. Ili makar osetila. Taj momenat je dovoljan za tri života uspomena.
Bonus video: Dečji hor na Exitu izveo EKV pesmu Zemlja
