0
Ja sam dijagnoza, a ne rediteljka, kaže za Nova.rs slovenačka rediteljka Mateja Koležnik čiji komad "Deca sunca" večeras otvara 57. Beogradski internacionalni teatarski festival u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.
Piše: Mladen Savković
Reč je o komadu Maksima Gorkog u izvođenju „Šaušpilhausa“ iz Bohuma o grupi intelektualaca idealista potpuno nesvesnih surove realnosti. Gorki je radnju smestio u doba kolere 1862. a Koležnikova ga je približila nama, postavivši ga u hiperrealističnu scenografiju koja stilski obuhvata period od dvadesetih godina 20. veka do danas.
Rediteljka u razgovoru za Nova.rs otkriva šta ju je privuklo „Deci sunca“:
– Ono što je zanimljivo u tom tekstu jeste da ga je Gorki napisao za osam dana, dok je bio zatvoren zbog učešća u Ruskoj revoluciji 1905, potpuno ljut na plemićku društvenu klasu kojoj je pripadao. Zamerao im je da nisu svesni promena koje će doći, da nisu svesni svojih privilegija i da nisu svesni toga da bi neke stvari morali pomaknuti i shvatiti da ništa više neće biti onako kako je bilo. Moram reći da je mentalni sklop i ponašanje današnjeg evropskog srednjeg sloja apsolutno isto. Mi nemamo pojma da sve to što mislimo da su naša prava, da su to privilegije koje je neko izborio uverenjem i krvlju, a nama sve to dođe kao dobar dan. Meni je bilo fascinantno koliko, zapravo, uopšte nismo morali da prilagođavamo ili približavamo mentalni sklop junaka današnjoj srednjoj klasi, malograđanštini u koju se, manje-više, ubrajamo svi, pa čak i umetnici, bez obzira koliko oni ne bi želeli da budu tu.
Vaš komad čini veliki glumački ansambl. Niste izbacili maltene ni jednog sporednog lika niti se priklonili tendenciji da jedan glumac igra više uloga. Zbog čega?
– Moje iskustvo je da kada postavljaš autora koji opisuje socijalno-društvenu sliku nekog vremena i pokriva sve slojeve tog društva, ne treba da budeš budala pa da ih brišeš, pogotovo ako je tvoja želja da se pokaže kako su ti ljudi, bez obzira koliko su dragi i smešni u tome šta ih fura i što su njihove motivacije svetle i lepe, kako nemaju pojma da za njih brinu neki ljudi koji uopšte ne znaju ni njihova imena. To je ta privilegovanost o kojoj govorim. Zato sam zadržala sve likove, jer je Gorki, kao socijalista, kao kritičan pisac, samo napravio prorez kroz društvo.
U nekoliko intervjua ste svoj rad sa glumcima često nazivali neurotičnim, dok u kritikama govore o izuzetno preciznom i radu posvećenom detaljima? Kako biste ga vi opisali?
– Pa jeste neurotičan, zato što, ruku na srce, ja sam više dijagnoza nego što sam reditelj. Ja ne mogu postaviti mizanscen, ne vidim sliku dok ne razumem sve likove u priči i njihove motivacije i u tome sam dosta opsesivna. Kod Nemaca je bitno da se razume fabula, funkcija lika, a kod nas je bitno da je glumac koji predstavlja neki lik na sceni relevantan, da nije samo u funkciji nego da ima svoj život, kosti i kožu i krv i meso i sve, zato su srpski glumci carevi. Dok sam radila na prostorima naše bivše države svi su govorili da sam švapski redatelj, jer jako stremim konceptu i bitna mi je priča, a sada kada sam došla na te nemačke prostore osećam koliko sam Balkanka, jer me izlude kada ilustruju, pa se onda jako trudim da ih različitim metodama prisilim da budu relevanti sebi i publici, a najviše meni.
Kako vam se danas čini ono što se dešava u pozorištima u Sloveniji? Baš prošle godine na Bitefu je nagrađena predstava „Solo“ Nine Rajić Kranjac.
– Mislim da je slovenački teatar dugo važio za rediteljski teatar. Uvek smo imali strahovito jake i dosta različite poetike. Ako se setimo Sterijinog pozorja, na primer, uvek je bilo tako – Slovenci su dobijali pohvale za koncept, a Srbi su uzimali glumačke nagrade i njima smo se, fakat, divili. Nina Rajić Kranjac je, možda, baš zbog toga što ima srpsko i slovenačko poreklo, i jedno i drugo – izuzetna mešavina, strahovito široka, fenomenalna cura koju volim i poštujem. Bez obzira na to što imamo skoro deset puta manje para nego što smo ih imali kada sam ja bila Nininih godina, Slovenci još uvek nekako imaju strahovito jaku tradiciju rediteljskih poetika.
U intervjuima ste često navodili kako ste kao rediteljka stasavali na brojnim festivalima, uključujući i Bitef. S kojom sada emocijom dolazite na festival, gde ćete prvi put biti u takmičarskom programu?
– Kako bih dolazila drugačije nego sa ogromnom tremom? Sa ludim poštovanjem. Normalno, i sa ponosom. Ali uglavnom sa tremom. Za vreme moje mladosti taj festival nam je bio prozor u svet. Nikad neću zaboraviti razgovore sa Jovanom Ćirilovom. To je bio jedan fenomenalan, demokratski vizionar koji mi je mnogo značio. Tako da što se mene tiče, da nema Bitefa, ne bih razumela koliko različitih poetika može postojati u isto vreme na svjetu. Bitef je jedan od bitnih postulata moje karijere.
Ove godine slogan festivala je „Snago ne pristaj da budeš nečija“, pa me zanima šta je za Vas snaga. Odakle je crpite?
– Što sam starija, sve manje iz sebe, a sve više iz interakcija sa drugim ljudima. Mislim da smo zaboravili na to da smo jaki samo ako nas ima više, kao i da smo tako pametniji. Živi smo i zdravi ako živimo u društvu, jaki samo ako znamo da vodimo tolerantan dijalog. Toga je sve manje i manje. I to me, normalno, s jedne strane plaši a s druge strane stalno sebi govorim:
„Dobro, Matea, stara si, vremena se menjaju. Tako je govorila i tvoja baka“.
Bonus video: Ksenija Martinović – U Italiji Teslu povezuju sa Ilonom Maskom, zbog toga sam napravila predstavu
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
