86
U opuštenom i neformalnom razgovoru u okviru „Montenegro film Randezvous“ koji se održava tokom 37. Filmskog festivala Herceg Novi upriličen je masterklas sa jednim od naših najpoznatijih i najproduktivnijih reditelja, Goranom Markovićem. Razgovor je vodio Vuk Perović, selektor filmskog progama festivala (Takmičarske selekcije dugometražnog filma i selekcije Kino Evropa).
Piše: Dejan Šapić
Na početku razgovora, Goran Marković je pokušao da definiše proces pravljenja filma kao „sukob ideje i materije“, nazvavši ga alhemijskim procesom – od prvobitne zamisli do finalizacije, kada on stigne u bioskop i pred publiku.
Hronološki prateći karijeru Markovića, vidimo da ga je prvi film „Specijalno vaspitanje“ afirmisao kao autora koji se bavi ozbiljnim životnim temama, dok je „Nacionalnu klasu“ kritika okarakterisala kao zabavan i lak film, komediju koju kao da nije radila ista osoba. Prva dva filma su bila ključna u njegovom razvoju kao autor koji uvek pronalazi nove teme ne vraćajući se na ono što je već obradio, rečeno je ovom prilikom.
Goran Marković je istakao veliki značaj i pomoć reditelja i ličnog prijatelja Branka Baletića posebno prilikom rada na „Nacionalnoj klasi“. Zahvaljujući poznavanju automobila i problematike auto trka, Baletić, inače reli vozač, mnogo mu je pomogao u ideji filma, ali i u izgradnji posebne platforme za auto trke na Zvezdari, u Beogradu. Reditelj je priznao da ga smatra ko-autorom ovog ostvarenja.
Prilikom realizacije prvog filma „Specijalnog vaspitanja“, nailazili su na poteškoće jer nije bilo novca i tada su se snalazili dolazeći pojedinačno do onih koji bi im pomogli. Naveo je osobu koju još uvek pamti, gospodina Rakočevića, tada zaposlenog u Specijalnoj ustanovi za maloletnike „Vasa Stajić“ gde je želeo da snima film. Kada je zatražio dozvolu da se snimanje obavi u domu, Rakočević je rekao „daj mi da pogledam scenario pa ako mi se svidi onda možeš da snimaš, ako mi se ne svidi, onda ne možeš“. Kada je pročitao scenario, vaspitač iz doma je konstatovao da u priči nema osnovne i ključne činjenice „da zaposleni u domu za maloletnike primaju platu na pravdi Boga, znajući da kada deca izađu iz doma, da će to biti ljudi bez budućnosti, slučajevi koje je društvo unapred otpisalo“.
Kasnije je tražio od Markovića da napravi fiktivnu biografiju svakog od junaka filma i da na taj način karakteriše likove. Reditelj mu je bio jako zahvalan i kada su zajedno pogledali film na premijeri u tadašnjem bioskopu Kozara, Rakočević je zbunjeno reagovao da „nije očekivao takav film, da ga je potpuno drugačije zamišljao“.
Pomenuta anegdota je važna jer ukazuje da svako ima svoje viđenje jednog filmskog scenarija i drugačije vizualizuje napisano. Sam Marković je nekad bio iznenađen kako su izgledale snimljene scene koje tada nije bilo moguće pogledati odmah na 35mm traci, već se čekalo po sedam dana da se materijal razvije i pregleda.
Naveo je primer kandidata na prijemnom ispitu za filmsku režiju FDU u Beogradu koje je Marković primao kao predsednik komisije skoro 30 godina. Često su kandidatima davali kameru i slali ih na Kalenić pijacu da snime nešto po svom izboru. Kada se jedan od njih pojavio sa kratkim scenama kako đubretari vodenim šmrkovima čiste ulice, snimajući đubre koje vodenim tokovima odlazi u slivnike, Marković ga je pitao šta to đubre i voda koja ga nosi predstavljaju. Mladić je zbunjen odgovorio „Kako vam to nije jasno, znači da sve teče, sve se menja“. Kandidat je imao svoju vizuru snimljenog što niko drugi nije razumeo. Upravo je umeće filma u vizualizaciji i pričanju priče koje će svima biti jasna i po mogućnosti nedvosmislena.
Dragan Nikolić, koji je tada imao 38 godina, plašio se da je mator za ulogu mladića koji ide na odsluženje vojnog roka u „Nacionalnoj klasi“. Tim povodom je Marković objasnio da se u filmu sve može napraviti da izgleda onako kako autor želi. Mator čovek može izgledati mlad, a neko ko nije lep može ispasti prelepo u filmu. Naveo je anegdotu kada je u avionu na putu za Francusku sreo ženu koja mu je bila jako poznata ali nije mogao da se seti odakle je zna. Pomalo zapuštena i neuredna delovala je kao čistačica ili radnica u tadašnjim lokalima. Ispostavilo se da je u pitanju glumica Izabel Iper koja je upravo tada snimala film sa Bunjuelom. Ona je u svakom filmu uvek predivna i senzacionalna i to nema nikakve veze kako ona u privatnom životu izgleda.
Često za svoje filmove kao inspiraciju uzima ljude iz stvarnog života. Za film „Nacionalna klasa“ bio je inspirisan životom Branka Baletića i njegove supruge. Dragan Nikolić je zapravo igrao Branka Baletića u privatnom životu što posle filmske projekcije Baletić nije uopšte prepoznao. Još jedan dokaz viđenja jedne priče, životnog odnosa prikazanog ličnom vizurom na filmskom platnu.
Spomenuo je kako su opet bez novca snimali film „Majstori, majstori“ čiji je scenario napisao za deset dana. Kada je tadašnja plejada glumaca koja će glumiti u njemu pročitala skript, svi do jednog su bez reči prigovora prihvatili da glume. Osnova svakog filma mora biti dobra priča. Kada ona postoji učesnici su motivisani da daju sve od sebe nekada i besplatno, istakao je reditelj.
Kako je za sve filmove nalazio inspiraciju iz života, naveo je primer filma „Već viđeno“ koji je nastao prema priči profesora muzičke škole koga je poznavao. Rekao mu je „kada sam se vratio kući moja supruga takođe profesor muzičkog i članovi porodice bili su pobijeni, a ubica je visio obešen o konopac“.
Na temu inspiracije i pisanja scenarija prisetio se reči Žike Pavlovića koji je svako jutro ustajao u pet i počinjao da piše. Rekao je da nema čekanja pravog trenutka za pisanje već da uvek mora da se radi ali ne na nekoj senzacionalnoj priči, već na jasnoj konstrukciji radnje i plana toka filma.
Bonus video: Filmski susreti Niš
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
