0
Znam samo da od istine koja uključuje situaciona promišljanja umesto pseudointektualno-navijačkog biranja jedne od strana od po pola mozga neću odustati, makar ostao sam, kaže u razgovoru sa Nova.rs pisac Igor Marojević.
Igor Marojević (53) autor je jedne novele, tri zbirke priča, osam romana i dve knjige eseja i publicističkih tekstova („Kroz glavu“ i „Krv nije voda“). Većina njih doživela je više izdanja, njegova zbirka priča „Beogađanke“ (2014) postala je „najkomercijalnija zbirka srpske kratke umetničke proze 21. veka“, a za njom je usledio i roman „Prave Beograđanke“ (2017). Te dve knjige, uz romane „24 zida“, „Parter“ i „Tuđine“ (2018) deo su „Beogradskog petoknjižja“, dok romane „Žega“, „Šnit“ i „Majčina ruka“ njihov autor opisuje kao etnofikciju. Marojević je prošle godine objavio zapaženi „Roman o pijanstvima“, a trenutno piše roman „Ostaci sveta“. Razgovor sa Marojevićem o novom i prethodnom romanu, o situaciji u kojoj se nalaze samostalni umetnici, o stanju u kulturi i društvu, domaćoj i regionalnoj književnoj sceni i njegovom osporavanju Ninove nagrade vođen je, sticajem okolnosti, preko mejla.
U romanu „Ostaci sveta“ koji trenutno pišete teme su Španski građanski rat, komunisti u kraljevini Jugoslaviji, Jasenovac, Blajburg, Srebrenica i NATO bombardovanje. Da nije previše za jedan roman? Šta te teme povezuje?
Najmanje što želim od ovog intervjua jeste da bude odrađen, zbog raznih razloga kojih ću se pobočno doticati u odgovorima. Tako je po meni sigurno da je pitanje „da nije previše za jedan roman“ poteklo i kao refleks na maltene neverovatnu okolnost da jedan pisac ima više intervjua za rukopis u nastajanju nego za svoju prethodnu, nedavno objavljenu i inače sasvim solidno primećenu knjigu (u konkretnom slučaju „Roman o pijanstvima“).
Da su ono što imenujete u pitanju zaista teme, slažem se da bi bilo previše za jedan roman. Međutim, posredi su ipak razvijeni motivi ili upečatljive ilustracije teme kao što je lični „the worst of“ 20. veka ili one koja se možda najbolje formuliše pitanjem: šta ostaje od čoveka nakon niza, u isti mah, snažnih ličnih i kolektivnih trauma? Obratite pažnju na naslov. S druge strane, da je posredi roman kakav ste čitali a da je pokušao da zagrabi sve pomenute razvijene motive, odgovor bi i tada mogao biti: jeste, previše je. Ali šta ako niste čitali ovakav roman i ako on nosi sasvim nepoznatu strukturu? Lično nisam čitao roman u kojem se pripovedači u predaji osnovne priče nadovezuju jedan na drugog na različitim dijalektima, u različitim govorima a čak, ponekad, i jezicima.
Uz sve to, možda treba imati u vidu da su „Ostaci sveta“ pisani na gotovo 400 strana, što je meni gotovo dvostruki rekord; međutim, toliki prostor bio je neophodan da bi se toliko događaja krupnih simboličkih učinaka moglo naći na jednom mestu.
Središnji deo knjige je vezan za Jasenovac. Zašto su pisci izbegavali tu temu?
Pokojni Branko Čučković ima sasvim solidnu novelu o Jasenovcu, „Jedenje bogova“. Međutim, to je stvar na četrdesetak stranica, možda i zato što autoru koji se lati toliko krvave građe nije lako da je izdrži. Ukoliko ne pišem dugo „Ostatke sveta“, ja aktivno mislim Jasenovac gotovo 30 godina – što je pasivna forma pisanja – kao i mnoge druge motive pomenute u vašem pitanju.
S druge strane, nije stvar samo u tome da čovek izdrži letalnu građu nego i da ima kakva-takva muda: razni pisci su me već upozorili da ću imati problema i sa jedne i druge strane. Naime, ovde postoje dve vrste intelektualaca i takozvanog javnog mnjenja; jedni koji misle da NATO nema alternativu, da je Srbija – i Crna Gora – kriva apsolutno za sve što se desilo u ratovima devedesetih na Balkanu, da se u Srebrenici 1995. zbio genocid a u Hrvatskoj iste godine nije etničko čišćenje, da je bombardovanje 1999. bilo OK i da, samim tim, treba prvo upirati prstom u svoju krivicu a Jasenovac ne pominjati. Drugi su pak u fazonu da su Srbima – i Crnogorcima – ratovi devedesetih apsolutno nametnuti, da su za raspad Jugoslavije apsolutno krivi stranci i moćni Hrvati, da se u Srebrenici nije desilo ništa strašno te da je „Oluja“ genocid, da na Kosovu nije bilo aparthejda nad Albancima i da bi bilo zgodno da neko napiše roman o Jasenovcu, ali da to ne bude taj čovek što tako misli. Ili ne misli, jer su posredi dve vrste navijačkih pseudointelektualaca koji su, manje-više, jednako u pravu, zapravo jednako u supstancijalnoj zabluda.
Po spisku motiva koje ste pomenuli na početku intervjua možda vam je jasno koliko sam neostrašćen dok se bavim i najosetljivijim pitanjima, a znam samo da od istine koja uključuje situaciona promišljanja umesto pseudointektualno-navijačkog biranja jedne od strana od po pola mozga neću odustati, makar ostao sam. Tek, i jedni i drugi imenovani i ovlaš opisani samo nesvesno pomažu vladajuću koaliciju kojoj takvo bezumlje i izostanak elementarnog razuma i odgovara kako bi mogli da budu apsolutna većina, a da zauzvrat ne nude ništa. Uostalom, o čemu pričamo: postoji reprezentativan roman o srpskom holokaustu ako je to Jasenovac, u vidu knjige koju sam imao čast da prevedem – „Hrabrost“ Klare Uson – a takvog srpskoga nema.
Da nije bilo izolacije, rekli ste negde, roman ne bi bio objavljen ove godine. Sa druge strane, ukazivali ste i na ograničavanje slobode. Kako Vam izgledaju Beograd i Srbija sada, kada se okrenete oko sebe?
Svakako mi nije SNS svojim protivustavnim merama za vreme lokalnog divljanja tzv. Covida 19 omogućio da dopišem roman, mada je možda ono malo pomogle. I inače se gotovo isključivo bavim pisanjem – eventualno prevođenjem i popravljanjem tuđih rukopisa – i u tome mi protiče najveći deo dana, te nisam dobio već samo ojačao već postojeću supstancu za rad na svom tekstu. Ni ovako nisam siguran da će roman biti objavljen ove godine, ali da nije bilo pandemije, koja se nije dešavala samo u Srbiji, svakako ne bi bio.
Naravno da sam ukazivao na ograničavanje slobode, kao što činim i sada, i ne vidim zašto bi te dve stvari morale da se kose. Beograd i Srbija su posle lokalno važeće pandemije – ukoliko se ona posle izbora ne obnovi – nešto vedriji nego nakon bombardovanja 1999.
Da li ste saglasni sa tim da je jedna od važnih tema vaše proze suštinska usamljenost?
Mogu da budem saglasan s time, rečeno tumačenje je legitimno, a i, najverovatnije, prilično tačno.
Insistirali ste da samostalni umetnici dobiju pomoć zbog toga što ih je pandemijska kriza onemogućila da rade. Te pomoći, izgleda, još nema. Sa čim se sve suočavaju samostalni umetnici u redovnim i vanrednim okolnostima?
Već sam rekao da se moj radni dan tokom lokalne histerije tzv. Covida 19 nije mnogo razlikovao od mog frilenserskog radnog dana inače. Pretpostavljam da sam time pogodio makar deo supstance koja se tiče dobrog dela kolega. S druge strane, da, insistirao sam na pomoći samostalnim umetnicima nastupajući namerno skeptički, što mislim da je proizvelo makar minimalne učinke. Ako nas ipak zavrnu za pomoć, dokazaće da smo kromanjonsko društvo, protiv čega ću se javno i dalje boriti, makar to bilo i sizifovski.
Kultura je, da parafraziramo vašu izjavu, oblast sa kojom većina političara ne zna šta će jer tera biračko telo da misli. Nije li tako bilo uvek?
Pa nisam siguran. Osamdesetih ste na prvom državnom televizijskom kanalu u prime timeu imali pank, njuvejv, neoromantičarske i ostale bendove u duhu vremena dok je Miroslav Ilić guran na drugi program u gluvo doba. Druga je stvar što je on i tada svoje ploče bolje prodavao od svih tih alternativaca zajedno, ili gotovo toliko. Nisam nikakav jugonostalgičar, samo dajem primer za kulturnu politiku u kojoj se i mnogo prevodilo strane književnosti i teorijske literature i gde su ljudi koji su se bavili na ma koji način kulturom imali izvestan prestiž, da bi danas mahom bili svedeni na sprdnju kao ishod opšte percepcije, koja je, naravno, još veća sprdnja.
I vi ste, kao i protagonista vašeg „Romana o pijanstvima“ živeli u Barseloni, pa se vratili. Naveli ste i da ponovo razmišljate o povratku u svoju „drugu zemlju“. Šta je drugačije tamo u odnosu na ovde?
Recimo, manja poslovna zainteresovanost prijateljstava, veća ženstvenost žena – bez obzira što naše neuporedivo bolje izgledaju na fotografijama – i moćniji jezik sa integrisanima ironijom i cinizmom, dok je srpski dosta opterećen raznim uplivima epike.
Vaši prethodni romani, po mnogo čemu različiti, prevođeni su na brojne strane jezike. Imate li povratnu informaciju o tome gde su čitaoci više zainteresovani za „Šnit“, a gde za „Beograđanke“ ili „Roman o pijanstvima“, recimo?
Drago mi je da neko ovde i dalje uopšte vidi to pitanje kao značajno. S druge strane, iako sam davao odgovore na takva pitanja, s obzirom da ove godine očekujem dva-tri zaista značajna izdanja svojih knjiga na stranim jezicima, odložio bih odgovor jer mi se čini da bi bio proizvoljan.
Kako vidite domaću (ili regionalnu) književnu scenu? Postoji li i kakva je?
Mislim da regionalna književna scena praktično ne postoji zahvaljujući tome što su u Srbiji i Republici Srpskoj cene knjiga građene uzimajući u obzir potrošački džep kao primarno merilo, dok su u Hrvatskoj i Sloveniji one diktirane institucijom otkupa nacionalnih ministarstava, što je za ishod imalo opstanak mnogih izdavačkih kuća ali i masovan gubitak publike.
Na pitanje kakve su književnosti unutar regiona, mogao bih da odgovorim da i u Sloveniji, i Hrvatskoj, i Bosni i Hercegovini i Srbiji ima bar po nekoliko upečatljivih i autentičnih autora u duhu vremena, s tim što bih prednost dao ipak srpskoj književnosti, mada je to negde i normalno.
Bili ste veoma glasni u istupima protiv Ninove nagrade početkom godine. Mnogi su vam zamerili što ste se kampanji protiv Ninove nagrade priključili tek kada vaš roman nije ušao u sledeći krug. Šta vam je smetalo? Kakvi su efekti kampanje?
Bez obzira na moje zadovoljstvo dosadašnjom korektnom saradnjom s vama, moram da vas rezolutno demantujem. Koji to mnogi su mi zamerili što sam se kampanji protiv Ninove nagrade priključio tek kada moj roman nije ušao u sledeći krug? Prilično sam pratio šta se a propos zbivalo pre nastupa lokalnih protivustavnih mera i reći ću vam da su, koliko sam primetio, to poimenice učinila dva čoveka: jedan iz „Kontrast izdavaštva“ koji je uzgred jednu moju izjavu za potrebe svog tekstuljka u potpunosti izmislio, kao i Milomir Marić. Ako pak zaista imate proverljive podatke o mnogima koji su mi to javno zamerili, ja ću sebe ponizno demantovati i javno vam se izviniti.
A što se ostalog tiče: ja sam zbog proizvoljnih izbora članova žirija i nezaslužene i nesnosne pompe što ide uz ceo proces Ninove nagrade, i ranije razmišljao da moji romani ne budu slati nedeljniku koji procesira i na kraju nagrađuje. Sa svešću da je u sredini kolektivizma individualni gest mahom jalov, prihvatio sam prvu kolektivnu inicijativu ideološki i poetički vrlo različitih autora, znajući da će imati učinka te stoga apstrahujući sporedne momente bojkota poput tajminga. Uostalom, koliko su individualni gestovi ovde jalovi, videlo se i iz bojkota Ninove nagrade ovogodišnjeg Laureata; njegovog relativno davnog povlačenja romana iz konkurencije koje je prošlo toliko zapaženo da je malo koji fan žirija primetio da je on i dalje u bojkotu nagrade, iako ga je donedavno osnaživao svojim daljim javnim gorljivim kritikama supstance Ninovoga priznanja.
Što se efekata tiče: kada ste poslednji put imali ovakvu književnu polemiku u Srbiji i kada je doveden u pitanje ceo sistem nagrada, primerom najznačajnije, za koju se ispostavilo da je ideološki monolitna i da ideologiju vrednuje više od književnosti unutar same književnosti (bar četiri od pet romana iz najužeg izbora su jugonostalgičarska), gde su jedina dva autora koja su dobila članove žirija uredili knjige jedan drugom u okviru izdavačke kuće koja je za 13 godina postojanja objavila ukupno tri domaća romana; da je finansijska konstrukcija za dodelu netransparentna jer je „darodavac“ anoniman, a podsetiću i da je polemika iznedrila saznanja da je prvi dobitnik nagrade za Ninovu ličnost godine izdavač koji krade tuđe prevode, te da je jedan od članova žirija, onaj iz redakcije „Polja“, cenzor koji brani objavljivanje autora koji su javno govorili protiv njega? Ima toga još, a čini mi se da bi i već sve rečeno trebalo da zabrinu glavešine da i one, možda pre nesvesno, ne učestvuju u esenesovsko-ekstremno prolevičarskoj-ekstremno desnoj mentalnoj igranci o kojoj sam govorio u odgovoru na vaše drugo pitanje.
U jednom trenutku ste objavili i muzički album. Šta vam je bila namera i kako je album prihvaćen? Da li je to bio samo „izlet“ ili nameravate i dalje da razvijate tu vrstu izraza kod sebe?
Namera mi je bila da izbacim iz sebe najbolje od onoga što sam muzički stvarao između 1991, kad sam objavio prvenac kao frontmen odavno blaženopočivše grupe „Stvarno kvarno“, i 2018. godine, kada je publikovan moj autorski debi. Album je u potpunosti marginalizovan. Imam dovoljno stvari i za sledeći, ali ako mi niko ne ponudi elementarne produkcijsko-izdavačke uslove, to će ostati projekat za CD u kasnijoj starosti, ako je se dočepam.
I, na kraju, vratimo se „Romanu o pijanstvima“… Šta ostaje posle otrežnjenja?
Tuđe otrežnjenje je dovelo, između ostalog, francuskog reditelja Dimitrija Udovičkog (nominativ: Dimitri) do toga da mi ponudi zajednički rad na filmu, tako da osim romana „Ostaci sveta“ upravo završavam scenario za „Film o pijanstvima“.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
