3
Neverovatna energija, harizma, uzbuđenje koje se ne može ni sam čim uporediti, neponovljivi dani - utisci su beogradskih fotoreportera koji su svojevremeno u svojim objektivima imali jednog od najvećih fudbalera svih vremena Dijega Armanda Maradonu. I baš te slike legendarnog argentinskog napadača iz arhive fotografa Dragane Udovičić i Aleksandra Dimitrijevića uvršćene su na predstojeću izložbu "Maradona".
Beogradski mesec fotografije odaje počast velikanu svetskog fudbala, preminulom prošlog novembra u 60. godini, postavkom „Maradona“, koja će biti otvorena 3. juna na Sava Promenadi. Izložba, koja će trajati do 18. juna, donosi posetiocima ekskluzivni izbor fotografija iz arhiva argentinske novinske agencije „Agency Télam“, srpske agencije „MN Press“, kao i izbor radova beogradskih fotografa Dragane Udovičić i Aleksandra Dimitrijevića, najavljuju organizatori.
Buran i bogat život Maradone, koji je obeležio jednu epohu fudbala, „isijava“ i sa fotografija uvršćenih u ovu postavku. Argentinski fudbaler, kasnije i trener, za života je dva puta bio u Beogradu – prvi put u oktobru 1982, kada je postigao svoj čuveni gol u dresu Barselone na utakmici protiv Crvene zvezde na beogradskoj „Marakani“ pred 95.000 gledalaca koji je propraćen ovacijama. A drugi put došao je u Beograd 2005, kada je reditelj Emir Kusturica snimao dokumentarni film o njemu „Maradona by Kusturica“, koji je premijerno prikazan tri godine kasnije na Kanskom festivalu.
Beogradski fotograf Aleksandar Dimitrijević slikao je Maradonu u junu 2006. godine na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj. Tadašnja reprezentacija Srbije i Crne Gore igrala je u Gelzenkirhenu protiv Argentine u grupnoj fazi prvenstva. I utakmicu je, iz lože, došao da gleda Dijego Armando Maradona sa tadašnjom suprugom, ćerkom i prijateljima.
– Bodrili su iz sve snage Argentinu, što se najbolje vidi na mojim fotografijama. Bili su, rekao bih, vrlo žustri u maniru pravih navijača. Argentina nas je deklasirala sa 6:0 – seća se za Nova.rs Aleksandar Dimitrijević, uz opasku da je naša reprezentacija na tom prvenstvu doživela potpuni debakl, ne uspevši da se plasira dalje od grupne faze takmičenja.
No, nije to bio prvi susret fotografa sa slavnim fudbalerom. Godinu dana pre Svetskog prvenstva u Nemačkoj slikao je finale Lige šampiona u Istanbulu između Milana i Liverpula.
– Dan uoči finala oba tima su imali treninge koje smo mogli da slikamo. I u jednom trenutku, dok sam slikao trening Liverpula, shvatio sam da više nema nijednog fotoreportera kraj terena, što mi je bilo čudno.
I pogledam gore, i vidim da su se svi fotoreporteri preselili na tribine. Želeći da vidim šta se dešava, popnem se na tribine kad ono Maradona sedi sa potpredsednikom Milana… Došao je u Istanbul, kako je tada izjavljivao, da gleda ekipu Liverpula, koja mu je iz nekog razloga bila draga. I ne mogu ni danas da opišem to uzbuđenje koje sam osetio videvši Maradonu uživo, kako stoji dva metra od mene – priča Dimitrijević.
I prvi put ga je slikao tada, kao i dan kasnije, oko istanbulskog stadiona na dan finala Lige šampiona. A sledeći „susret“, s obzirom da je fotoreporter bio na terenu, a slavni golgeter gore u loži, bio je u Gelzenkirhenu. Tada ga je poslednji put slikao i upravo te fotografije naći će se na izložbi „Maradona“. I to što je uspeo da u svom objektivu ovekoveči čuvenog Argentinca bilo je na neki način ostvarenje dečačkog sna.
– Više sam voleo brazilsku reprezentaciju od argentinske, zbog čega nisam baš bio toliko fasciniran Maradonom. Nažalost, nikada nisam imao priliku da ga gledam uživo kako igra, već samo da ga slikam kada je uveliko bio u „penziji“. Imao sam prilike da slikam mnoge poznate sportske ličnosti, na Svetskim i Evropskim prvenstvima u fudbalu i košarci, Olimpijskim igrama, ali nikad takvo neverovatno uzbuđenje nisam osetio kao tad kad sam slikao Maradonu. Ne znam zbog čega, da li je to zbog te neke harizme koju je nosio… Definitivno je imao nešto specijalno u sebi – priznaje Aleksandar Dimitrijević.
Potpuno je drugačija priča fotoreporterke Dragane Udovičić, koja ga je slikala godinu dana ranije. Kada je Emir Kusturica, zbog snimanja dokumentarca „Maradona by Kusturica“, 2005. godine doveo čuvenog špica u Beograd, Udovičićeva je provela gotovo čitav dan sa sportistom, koji je svojevremeno igrao u različitim klubovima od Boke juniorsa, preko Barselone, do Napolija, a svojim „slalomima“ kroz linije odbrane rivalskih reprezentacija, ali i „Božjom rukom“ Argentini doneo titulu svetskog prvaka u fudbalu pre tri i po decenije.
– Prve fotografije koje će biti izložene na postavci nastale su na stadionu „Marakana“, dok su snimali dokumentarni film, a onda i sedeli zajedno na fudbalskoj klupi. Potom sam nastavila da ga slikam kada je organizovan prijem u Vladi Srbije kod premijera Vojislava Koštunice. Napravili su tada i razmenu dresova… Maradona drži dres sa brojem 10 na kome piše Kusturica – seća se za Nova.rs Dragana Udovičić fotografija, nastalih tada, koje su uvršćene na postavku.
Međutim, na izložbi se nisu našle Draganine fotografije, koje su joj ujedno i najdraže jer su nastale u „nezvaničnom ambijentu“ (i koje nam je ljubazno ustupila, prim.aut.). Naime, ona je, pored zvaničnog fotografa, bila jedina koja je imala priliku da ga ovekoveči u specifičnoj atmosferi:
– Organizovan je obilazak Beograda rekama na brodu „Sirona“, došli su trubači, a Maradona je baš bio u elementu. Bio je totalno fasciniran našim trubačima. I meni je ta fotografija na kojoj on igra ispred trubača, potpuno oduševljen i opušten, najomiljenija. Pratila sam ga ceo taj dan, koji je bio veoma ispunjen – prepričava Udovičićeva.
Iako je nikada nije zanimao fudbal, niti ga je pratila, pre nego što joj je fudbaler „ušao u objektiv“, bila je svesna veličine Dijega Armanda Maradone:
– Znala sam ko je on, pa mi je mogućnost da budem u njegovoj blizini i da ga fotografišem bila dragocena. Ali, ono što me je najviše oduševilo bilo je to koliko je normalan! Bio je i toliko tolerantan, jer su ga sve vreme pratile tri kamere, fotografi, ljudi oko njega bili su tako dosadni, non-stop su hteli da se fotografišu sa njim, tražili da im da autogram. I on nikoga nije odbio, svima je izlazio u susret. I bila sam oduševljena time koliko ima energije. Čak je sam predložio, kada je ugledao neku dečicu, koja nisu smela da mu priđu, da se fotografiše sa njima. Samo sam pomislila – kakav čovek!
Iako je ovekovečila poslednji Maradonin boravak u Beogradu, nadala se da će ga opet slikati. I trebalo je da se to desi, jer je bio najavljen njegov dolazak na Mećavnik.
– Sećam se da ga je tamo čekao Manu Čao, koji mu je posvetio pesmu. Svi smo ga čekali, nadali smo se da će doći na Mećavnik, ali nije se pojavio. No, taj dan iz 2005. nikada neću zaboraviti. Maradona je, kao i Kusturica, imao specifičnu harizmu. Tako dva velika imena na istom mestu i ta energija koja je izbijala ostavila je utisak za ceo život. Ne znam ni kako da opišem taj dan, osim da je bio neponovljiv – reči su Dragane Udovičić.