Manojlo Vukotić za Nova.rs: Njegoš je najviši vrh naše narodne pameti

Jedno od dela koja će posetiocima Sajma knjiga sigurno biti zanimljivo jeste "Vladika sa Lovćena" Manojla Manje Vukotića, dugogodišnjeg novinara i urednika u brojnim beogradskim redakcijama. U pitanju je delo koje se na analitičan način bavi Petrom Petrovićem Njegošem, crnogorskim i srpskim vladikom, episkopom i pesnikom, i njegovim nasleđem, a objavila ga je izdavačka kuća „Vukotić media“.

- Mogao sam da je napišem i ranije, ali ne bi valjalo kasnije - priznaje Manojlo Manjo Vukotić za Nova.rs, dodajući da se ove godine obeležavalo pet decenija od podizanja mauzoleja na Lovćenu:

- Zavrtele su se stare priče, nedovršene i svađalačke. Ali, i nove, opet svađalačke. Nema kraja. Nema ni rešenja. I to traje od Njegoševe zamisli i želje da na vrhu planine, ispod koje je rođen, podigne crkvicu u slavu svog prethodnika i strica Petra Prvog Petrovića. Tada, 1845, Austrougari su se pitali: Šta li to Njegoš sprema i čemu to? Ti isti Austrougari srušili su tu crkvicu 1916. godine i ona je kao ruševina opstala sve dok kralj Aleksandar Karađorđević, rođen na Cetinju 1888, nije odlučio da plati da se na istom mestu sagradi kapela. Ona je postala jedna vrsta simbola Crne Gore i bila ugrađena u grb Republike Crne Gore. Posle su ustali zelenaši, komite, komunisti, montenegrini i protumačili da je kapela znak Aleksandrovog posrbljavanja države svog dede Nikole. Komunisti su stisnuli pesnicu da preurede lovćensku kapu, sruše kapelu i vazdignu mermerni mauzolej. Stave samar na glavu Lovćena, koju je priroda izvajala lepše, čudesnije, zanosnije, vidljivije nego Ivan Meštrović, koji je tu natovario desetine tona mermera. Nije crnogorskim komunistima bilo stalo do lepote i umetnosti. Oni su zidali mauzolej kao simbol samostalnosti i naročito identiteta Crne Gore i Crnogoraca. Sad hoće neke nove glavešine, tobože srpskog roda, uz podršku nekih crkvenih krugova da usred mauzoleja dograde novu kamenu crkvu.

Da li je to moguće izvesti na tom prostoru? Da li bi to narušilo ambijent mauzoleja?

- Iscrtavaju da bi se mogla uglaviti crkvica. Naravno, to bi narušilo strukturu mauzoleja. Mauzolej je, nema spora, veliko, kompaktno delo. No, on bi svuda, gde god da su ga postavili, bio lep, gledljiv, posećen... Samo mu baš to mesto, vrh Lovćena, ne odgovara. Baš nikako. A ako bi se sazidala crkvica, da li bi zemni ostaci genijalnog pesnika bili vađeni iz mermerne kripte i uneti u crkvicu? Bez njega - crkva bi bila gomila istesanog kamena. Njemu idemo u pohode. On je „svetlost koja ne gasne“ i „putokaz koji ne vara“, kako je govorio Andrić. A da ga ponovo iskopavaju pa zakopavaju - bilo bi to sedmi put. Već je, ionako, veliki mučenik.

Njegošev mauzolej je jedna od glavnih tema knjige. I oko toga je svojevremeno bilo puno nesuglasica…

- Podizanje mauzoleja se, osim komunističkim čelnicima Crne Gore, nikom nije svidelo. Najveća intelektualna, književna, umetnička imena Jugoslavije bila su protiv. Pisale su se peticije, pisma, objavljivale knjige. Veliki Petar Lubarda nazvao je jednu svoju sliku „Sumrak Lovćena“. I bio je to sumrak Lovćena. „Ako je tako utamničen Njegoš - utamničeni smo svi mi“ (Ljubomir Simović). Ništa nije pomoglo.

A vi ste za?

- Ja sam za mir. Za pomirenje i slogu naroda koji živi u Crnoj Gori. Baš me briga šta kome piše u krštenici i koju kapu nosi. Crna Gora je i dalje crna od nadgornjavanja, nadmetanja, međusobnih, bratskih i plemenski podela: bjelaši - zelenaši, komunisti - četnici, Staljin - Đido, Momo - Milo, pa sve do ovih novokomponovanih lažnih Crnogoraca i lažnih Srba. Neka Njegoš počiva na miru. I da se u Crnoj Gori živi u miru. To je poruka moje knjige. U njoj su, na istorijskim činjenicama, zgusnuta ta dva veka od Njegoševe pojave do danas. Pisao sam knjigu dugo, obazrivo, i dušom i srcem.

Njegošev grob je premeštan čak šest puta. Takvu sudbinu, verovatno, nikada niko nije doživeo.

- Zla sudbina.Čudne prilike. Kada je predao dušu Bogu 1851, zbog nevremena nisu ga mogli izneti na Lovćen, koji je za života odabrao za svoje počivalište. Sahranili su ga u cetinjskom manastiru. Naslednik, knjaz Danilo, preneo ga je, četiri godine kasnije, u crkvicu na Jezerskom vrhu. Austrijanci su 1916. topovima razrušili tu malu kamenu svetinju. Umesto nje planirali su da tu propnu spomenik Franji Josipu, visok 35 metara. Nisu to uradili, ali su dozvolili crkvi, da u mraku i tišini, vrate Njegoševe zemne ostatke na Cetinje. Kako je to urađeno svedoči i podatak da su neki srpski oficiri i vojnici, koji su služili u austrougarskoj vojsci, pronašli rasute ostatke Njegoševih kostiju i nekoliko godina kasnije vratili ih crkvi na Cetinju. Vladika se na Lovćen ponovo vratio u „Aleksandrovu kapelu“ 1925. To je bila četvrta sahrana. Ali, ni tu nije bio kraj. Kada su komunisti minirali vrh Lovćena i srušili kapelu, uz pomoć helikoptera JNA, skupili su zemne ostatke u neku betonsku kutiju. Tu je Njegoš bio „sahranjen“ peti put - do izgradnje mauzoleja. Napokon, šesti put, i bar zasad poslednji, bio je kada su ga preneli u kriptu mauzoleja.

Bilo je puno nesporazuma i oko Njegoševog spomenika u Beogradu. Zašto?

- To je gorka priča. Prva ideja o podizanju spomenika u Beogradu pojavila se 1929. godine. Lanac nejasnih ideja, predloga, odluka, razmišljanja, vukao se i rasipao decenijama. A dok se prestonica predomišljala veliki pesnik i diplomata Jovan Dučić je u rodnom Trebinju, o svom trošku, 1934. podigao spomenik sabratu po stihu. „Prkosni“ Beograd postavio je spomenik tek 1994. godine, i to kao kopiju spomenika Sretena Stojanovića, koji je podignut u Podgorici 1954. godine. Nije, evo, bolje prošao ni kralj Aleksandar Karađorđević po kome, devet decenija od ubistva, daju ime jednom bulevaru. Sramotno i tužno. Nesrpski i neistorijski. Koliko li je stranih državnika, od careva do diktatora, dobilo spomenike i ulice u Beogradu?!

Nema ličnosti koja je toliko opevana na ovim prostorima kao Njegoš...

- Prve pesme posvetili su mu još za njegova života, a pevaju mu i danas. U ovoj knjizi je jedan blok pesama najpoznatijh pesnika sa prostora bivše Jugoslavije. Zašto? Zato što su ga krasile sve najlepše, najvrednije, ljudske osobine. Lepota, hrabrost, iskrenost, pamet, dobročinstvo, vera, patriotizam, vizija... Bio je autentični Crnogorac, opredeljeni Srbin, Jugosloven vizionar. A živeo je samo 38 godina.

Mnogi ne znaju podatak iz vaše knjige da Njegoš nikad nije kročio u Srbiju.

- Zbog državničkih poslova, velike želje da oseti dah i duh Evrope, dosadne i preteće bolesti. Putovao je po svetu: od dvadeset jedne godine vladavine – oko četiri i po godine boravio je po gradovima Evrope i Rusije. Najčešće u Trstu, pa Beču, Petrogradu, a stizao je i do Lajpciga, Graca, Rima, Napulja, Dubrovnika. Zašto nije stigao i do Srbije - niko nije odgonetnuo. A nisu se mnogo susretale i gostile vođe dve države. Kralj Nikola je prvi put došao u Beograd 1896, a kralj Aleksandar Obrenović uzvratio je posetu godinu dana kasnije. Ni ovi današnji se ne sreću sem u Briselu, a možda i Cavtatu. Crna Gora nema ambasadora u Beogradu već tri godine.

Pošto je i Njegoš postao jedan od simbola razdvajanja, šta biste vi rekli - čiji je - srpski ili crnogorski?

- On nije ni bio, niti može biti simbol razdvajanja. On je simbol ujedinjavanja. Sabratstva. Njegoš pripada svima i svi treba da mu se klanjamo, da naučimo i ispoštujemo njegove poruke i zavete. Sve je napisao vrlo čisto, jasno. Samo politički ližisahani, istoričari falsifikatori, polupismeni istraživači, sintetičke patriote i evropske pudlice mogu da ga prevode i ponovu mu prevrću kosti. Uzaludno. On je najveći, najviši vrh naše narodne pameti i svesti.

Bonus video: Sajam knjiga i ove godine pod kupolama Sajma, a sledeće?