0
Sve se vrti oko Mlina iz 19. veka gde su snimani mnogi filmovi i serije, među njima i „Montevideo, Bog te video“. Ali, Perlez čuva sećanje i na Alberta Majera, dobitnika četiri Oskara, Pavicu Mrazović i Bogumila Karlavalisa, Uroša Predića, a posebno na kompozitorku Isidoru Žebeljan, priča arhitekta Zoran Stojačić, predsednik Udruženja "Baštinar".
Bila jednom jedna Kata, u Perlezu blizu Čente. Lepa kao sa plakata, pa i lepša na momente… zapisao je davno Ljubivoje Ršumović. Ko je bila lepa Kata ne znamo, ali ono što danas znamo jeste da je njen Perlez postao kulturna stanica Srbije. I to ne bilo kakva.
Sve se vrti oko starog Mlina, koji je sagrađen 1892. u industrijskom stilu onog vremena.
– I bio je nekad parni mlin, imao je dimnjak, i kako je došla struja postao je mašinski mlin na električni pogon. Mašine su nemačke, a mlin je nacionalizovan posle Drugog svetskog rata – objašnjava za „Novu“ arhitekta Zoran Stojačić, rođeni Perležanin, čija je ideja da ova građevina bude galerijski prostor i mesto za održavanje muzičkih manifestacija, književnih večeri, izložbe…
Ostavština Mlina je toliko vredna da je sačuvana kao nacionalno blago, zahvaljujući Udruženju „Baštinar“, čiji je Stojačić predsednik.
– Inicijativa je bila da se preko Gradskog zavoda za zaštitu kulture i Muzeja nauke i tehnike, ove mašine sačuvaju kao kulturno nasleđe. Od šest mašina, pet je uvršteno u zbirku nemuzejskog industrijskog nasleđa od nacionalnog značaja. Ostaće ovde zauvek, u Perlezu, i mi smo preuzeli sve mere koje su neophodne da ih sačuvamo – priča nam Stojačić.
Mlin će, kako kaže, ostati netaknut, neće ga šminkati. Kao arhitekta, Zoran Stojačić poštuje sve (ne)vremenske prilike i svoj zavičaj, a svoje rodno mesto uzdiže u nebesa. A, ima i zašto.
– Objekat je toliko atraktivan, da su se u ovom Mlinu snimali filmovi, serije, od „Montevideo, Bog te video do drugih serija, a i sada su zainteresovani autori priče o Pupinu.
U lepom, pitomom Perlezu su prodisali umetnici kojima se dičimo. I zato je logično što će i centar sela biti zaštićen kao kulturno dobro.
– Isidora Žebeljan je provela detinjstvo ovde, jer je njen otac, čika Pera odavde. Njen klavir, na kojem je komponovala, danas je deo muzejske postavke Mlina. Odrasli smo zajedno, njena karijera je genijalna. Isidorini roditelji su nam poklonili njen klavir kao legat, koji ima relikvijsku vrednost. Zato sada u centru Perleza, u parku, pravimo „Isidorinu scenu“, muzički paviljon, letnju pozornicu, čuvamo je. Na Veliku Gospojinu, otvaramo tu priču, kada ćemo postaviti i spomen-ploču sa njenim imenom – otkriva Zoran Stojačić, ukazujući da se ljudi koji su, nažalost, otišli ipak rado odazivaju da učestvuju u njihovim akcijama na čuđenje meštana.
O Perlezu će se tek čuti, jer u njemu je, verovali ili ne, rođen i Albert Majer, četvorostruki oskarovac i dobitnik dve Gremi nagrade.
– To je najluđa priča. Majer je najznačajnija osoba svetske kinematografije, koji je mnogo toga uradio, pa i prvu personalnu kameru, koja je unapredila film. Perleški Švaba kojem je posvećeno ostvarenje „Albertov put“ Fetija Dautovića i Predraga Bambića. Bili smo komšije, u čelo bašte, i moj ujak Živa Grbić bio je glavni narator u tom filmu – napominje Stojačić.
Priču o Perlezu, čini se, tek ćemo pisati, jer se u tom seocetu sakupilo mnogo toga dobrog. Posebno zasenjuje lepota Crkve Uspenja Bogorodice za koju je, možda i najlepši ikonostas, oslikao Uroš Predić.
Kada je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu, dao ju je svom rodnom Travniku, podseća Stojačić:
– Kada su ga pitali zašto tamo, on je rekao da je čovek dužan svom zavičaju dok je živ. I zato to radim, to je moj zavičaj, želim da ga sačuvam. Moj i naš Perlez.
„Baštinar“ ima, za sada, tri projekta u ime nasleđa. To su priča o porodici Karlavalis, koju rade sa Gete institutom, o čuvenim Perležanima Pavici, udatoj Mrazović i njenom bratu Bogumilu, poznatom slikaru.
– Naša seoska biblioteka nosi ime Pavice Mrazović, koja je i danas u germanistici jedna od najznačajnijih ličnosti. Napisala je frazeološki rečnik koji se i sada koristi, kao i sve udžbenike za Filološki fakultet. Otac joj je bio istarsko-grčkog porekla, a u Perlezu je bio direktor škole. Majka joj je bila Nemica, a brat Bogumil slikar i likovni pedagog. Imali smo sreću da nisu oterani u logor, nego su se odselili u Novi Sad. Tek ćemo im se odužiti.
I nije zgoreg da pomenemo da je predsednik Udruženja „Baštinar“ Zoran Stojačić otac Strahinje, najboljeg basketaša na svetu, i Stefana koji je pre mlađeg brata bio košarkaška zvezda. Zoran i njegov brat blizanac Nenad, pijanista, odrasli su sa Isidorom Žebeljan. Čuvena kompozitorka posvetila je svoje prvo delo Nenadu, a on joj se odužio tako što je svojoj ćerki dao ime Isidora.
Perležani čuvaju uspomene i neguju sećanja, što je kod nas, priznaćete, retkost. Zato, zbog one tajanstvene Kate, zbog Isidore, Pavice i Bogumila Karlavalisa, lepote i širine Banata, koji ima dušu da obgrli svakog putnika namernika, i nastavljamo da pišemo o ovom posebnom mestu.
Bonus video: Ljubivoje Ršumović- Sve što napišem i danas prvo pročita Duško Radović
