0
Sredinom oktobra u bioskopima širom Velike Britanije premijerno će biti prikazan film "The Great Escaper" koji na veliko platno vraća legendarni glumački duo - Majkla Kejna i Džona Stendinga koje smo zajedno gledali još davne 1977. u ostvarenju "Orao je sleteo".
Kejn i Stending su sada devedesetogodišnjaci koji polako napuštaju svoju karijeru, ali njih ne napušta žar za životom, što se da primetiti u intervjuu koji su zajedno dali za „Gardijan“.
Majkl Kejn nosi dva sata: analogni za vreme i Apple za sve ostalo. „Zna mi čak i puls“, kaže, impresioniran. Trenutno mu „saopštava“ da je u njegovom stanu 26 stepeni celzijusa: „Dovoljno topao da žena Šakira sipa ledenu kafu u pljosku, ali nedovoljno vruć da bi vrata balkona bila otvorena – Ovde duva prokleti vetar!“
Kejn živi u luci Čelsi: otmeni stanovi iz 80-ih i teretana princeze Dajane. Voli obezbeđenje i toleriše helikoptere. Njegov penthaus u Londonu ima karamel tepihe, dva Oskara i 5.000 fotografija njegovih unuka. Voli novoizgrađeni i mekani nameštaj sa strašću čoveka odgajanog u potkrovlju bez tople vode, sa jednim toaletom na otvorenom i rahitisom.
– Tokom Blica u Drugom svetskom ratu, svaki put kada je bomba pala, dušeci bi poskakivali. Moj brat i ja bismo se smejali tokom svih vazdušnih napada – seća se svog detinjstva Kejn koji pokazujući na svoju baštu evocira uspomene na vreme kada je evakuisan u Berkšir, gde su ga „hranili limenkom sardela dnevno i zatvarali u ormar za vikende, a zatim i u ruralni Norfolk gde je upravo i otkrio ljubav prema baštovanstvu.“
Razgovor se okreće u pravcu novog filma „The Great Escaper“ u kojem Kejn igra Bernarda Džordana, veterana Kraljevske mornarice koji je dospeo na naslovne strane 2014. kada je sam putovao iz svog staračkog doma u Hoveu, u Istočnom Saseksu, u Normandiju. Film prikazuje njegovo prijateljstvo sa Arturom, bivšim pilotom kojeg igra Stending. Obojica glumaca su posle rata služili u Berlinu; Kejn je tada regrutovan u Koreju.
U filmu je predstavljeno ratno groblje u Normandiji. „Kakav gubitak“, viče Bernard dok se kamera približava kako bi pokazala redove i redove nadgrobnih spomenika. Kejn se ne slaže s tim:
– Morali ste da imate puna groblja jer ste morali da se borite protiv nemačke vojske, koja nije bila gomila idiota. Nemce je trebalo zaustaviti!
A Koreja? – pita novinar „Gardijana“.
– Pa, komunizam je zastrašujući – kaže Stending. Kejn klima glavom dodajući:
– Komunizam nije vodio računa o radničkoj klasi onako kako to oni kažu. Moj otac je bio trgovac ribom, tako da sam znao kada sam video komuniste – nisu imali pojma o čemu se radi. Da li neki ljudi iz radničke klase žele da žive u Severnoj Koreji?
Obojica smatraju da treba ponovo uvesti nacionalnu službu.
– To vam daje potpuno novo shvatanje života. Primećujem koliko su mladi danas različiti od nas. Tako su slobodni u svemu. Vojna obuka vas navodi na razmišljanje o pomaganju drugim ljudima. Moji unuci – sve što žele je da igraju fudbal – kaže Kejn, ali ističe da su ipak naučeni da vode računa o drugima.
Mišljenja je da je sve bilo daleko manje komplikovano – pre 70 godina.
– Vaš telefon je najkompleksnija stvar o kojoj je iko ikada sanjao. Imate sve informacije koje želite. Možete razgovarati sa Henrijem VIII – kaže izražavajući zabrinutost zbog sve zastupljenije tehnologije, robota i AI:
– Ali, ja imam 90 godina! Ne brinem za budućnost. Brinem se da li ću biti tu do ručka.
Kejn i Stending su se prvi put sreli još davno, jednog vrelog dana, u leto 1976. na snimanju ratnog filma – „Orao je sleteo“. Kejn je igrao nacistu željnog da ubije Čerčila, Stending vikara. Sećanja na snimanje blede, ali se slažu da se nije mnogo promenilo.
– Ja pravim svoj svet, a ako me zaposle, moraju da me ostave na miru da radim na moj način. Inače ću zabrljati. Čak i ako to uradim na svoj način, i to zabrljam – kaže Kejn i obojica se smeju.
– Majkl, dragi! Tako smo prokleto stari! – dobacuje Stending.
– Ali mi smo još uvek ovde – kaže Kejn dodajući:
– Što je neverovatno! Svi moji prijatelji nisu više. Šon Koneri, Rodžer Mur. Svi su mrtvi. To je neverovatno!
Na pitanje kakav je osećaj, setno je odgovorio: “Usamljen”.
– Sinoć sam ovde večerao sa osam žena. Šakira ih poziva. One su žene mojih prijatelja. Često sedim za stolom punim udovica… Ali, priznajem, savršeno sam zadovoljan sa svim devojkama. Volim ih!
Kejn je proveo od pedesetih do ranih sedamdesetih putujući po kontinentima, pauzirajući samo zbog veza sa Natali Vud i Nensi Sinatrom. Dakle, kada kaže da je umoran od neženjačkog života do 1972, možete verovati – mora da je bio iscrpljen. Kejn i Šakira su u braku više od 50 godina. Starenje je manje strašno, savetuje on, „ako ste u braku sa nekim zaista lepim ko ne stari. Probudim se svako jutro i evo je!“ Istina je: Shakira, 76, deluje natprirodno predivno.
– Ono što je sjajno kod nje je to što je veoma bistra. Ona je bila sekretar u … Zaboravio sam iz koje je zemlje [Šakira je rođena u Britanskoj Gvajani, sada Gvajana], ali je bila sekretar američke ambasade, tako da je za mene odlična sekretarica. Ona vodi sve. To je neverovatno!
Glavne tema filma “The Great Escaper” je da je jedini spas od starosti – smrt. Ipak, Kejn i Stending nastavljaju da stvaraju delo koje će živeti i nakon što oni odu. Kejn je svoj prvi roman napisao prikovan za krevet tokom izolacije, a sada piše drugi. Stending je profesionalni slikar. Međutim, oboje misle da to nije ništa što će ih zasigurno uvesti u besmrtnost: “naš zanat i klasa su istorija”.
– Mislim da je moj tip osobe izumro. Ne mogu da se setim nikoga ko je imao život kao moj. Nije u pitanju samo siromaštvo, bila je i Koreja i onda, šest meseci kasnije, malarija (umalo je umro od te bolesti). I sve tako redom dok samo ne prestane – kaže Kejn.
Ali ne prestaje još uvek. Kejn ostaje ikona vremena i energija koja je neponovljiva. I dalje sebe naziva radničkom klasom i brine se. Muči ga sudbina njegovog brata Stenlija.
– Samo je stajao i gledao kako postajem milioner kada on nije imao posao. Postao je alkoholičar. Zato sam mu kupio dve kuće: jednu za život i jednu za iznajmljivanje da bi imao nešto novca da kupi piće. On je tri godine mlađi od mene. I mrtav je pet godina – priča Kejn.
Postojao je i stariji brat, David, rođen sa teškom epilepsijom, rano je zatvoren u instituciju. Kejn je za njega saznao tek nakon smrti njihove majke – iako je ona svake nedelje tajno posećivala Davida. Njegova majka provela je poslednje godine živeći u jednoj od kuća koje joj je kupio sa negovateljicom:
– Uradio sam sve za svakoga. Znači to je to. Sedim ovde, uradio sam sve. Ne mogu više.
„The Great Escaper“ je naširoko opisan kao Kejnov poslednji film, baš kao što je bio „Harry Brown“ 2009. godine, a zatim – 24 filma kasnije. Nije. Snima još jedan u januaru:
– Radi se o nekome ko je toliko poznat da nikad nisam čuo za njega. Čarls, Čarls…
– … Darvin – kaže Stending.
– Da. Igram Čarlsa Darvina. I to će biti to. Neću raditi više. Poenta je, možete li to zaista učiniti kako treba? Možete li da se setite svih redova? Navikao sam da ne radim i da ostanem u krevetu do 11 sati ujutru i da ostanem vani do kasno u noć. Sviđa mi se to – iskren je oskarovac. Na to njegov kolega uz blagonaklon osmeh pun poštovanja dodaje:
– Snima film uprkos hodalici, starosti… Za uspešnog muškarca njegovog renomea veoma je hrabro da pokaže slabost…
Bonus video: Vudi Alen na premijeri svog filma u Veneciji
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare