0
Poput romana „Gospodar“, koji je objavljen pre dvadeset godina, „Mađioničar“ ima ambiciju da bude imaginarna biografija velikog pisca Tomasa Mana, fikcionalna forma konstruisana na osnovu ambivalentnih sagledavanja faktografske građe.
Kolm Toubin, „Mađioničar“, Geopoetika izdavaštvo, 2024. Preveo Igor Cvijanović
„Nasledio je bio očevu uobraženost, ali je imao i crte majčine umetničke prirode, njenu mušičavost“: tako irski pisac Kolm Toubin opisuje Tomasa Mana, hitajući potom da demontira „Budenbrokove“. Podsetiće nas da ovaj uspešni debitantski roman govori o Libeku, rodnom gradu nemačkog nobelovca, i o njegovoj „atmosferi trgovačke samouverenosti“. Pripovedač u trećem licu dočarava panoramu porodične dinamike u životu budućeg nobelovca, koji se već negde na prvim stranama romana upita da li je očeva odluka da se oženi ženom koja je delom potekla od južnoameričkih Indijanaca označila početak propasti porodice Man. Život u rigidnom građanskom društvu nasuprot ne uvek lagodnijem životu u umetnosti – život u različitosti – uspostavlja se kao načelan, ogoljen Toubinov motiv.
Poput romana „Gospodar“, koji je objavljen pre dvadeset godina, „Mađioničar“ (2021) ima ambiciju da bude imaginarna biografija velikog pisca, fikcionalna forma konstruisana na osnovu ambivalentnih sagledavanja faktografske građe. Tomas Man je junak pozajmljen koliko iz sopstvenog života, toliko i iz književnosti koju će stvoriti, iako Toubin sve vreme insistira na paralelama i podsticajima koji izviru iz biografskog niza događaja – na akumulaciji tihih tenzija u porodičnim odnosima i eruptivnih istorijskih previranja; na vrtlogu porodičnih tragedija, ratova i raseljavanja.
Umetnički učinak biografskog romana zavisi od paradoksalnog efekta koji treba da ostvari književni junak pozajmljen iz života: mora da nas iznenadi kao originalan i samosvojan, ali da bude i katalizator očekivanih vanliterarnih, filozofskih i ideoloških stavova autentične ličnosti. Toubin voli da kopa duboke temelje zapretenih i prećutanih emocija, bilo da mu je junakinja mlada Irkinja koja se iseljava u Ameriku, kao u romanu „Bruklin“, ili veliki pisci kao Henri Džejms u „Gospodaru“ i Tomas Man u „Mađioničaru“: u sva tri slučaja, glavni protagonista shvata da njegovim životom upravljaju drugi – malo kao uvek pripravni dobrotvori, malo kao neumoljivi nadzirači. Ipak, situacija nobelovca u egzilu sa svim unutrašnjim previranjima i teškim iskušenjima koja su neretko nerešiv test njegove vrline i postojanosti bila je unikatno iskušenje.
Tomas Man se teže od Henrija Džejmsa distancira od nepredviđenosti življenja, i dok je Džejms u večitom strahu da bi njegov mukotrpno stečen spokoj moglo da ugrozi nešto nepredviđeno, Man hladno i sabrano skriva svoje strepnje za život i čast. Toubin faktografsku građu dopunjava rekonstrukcijom psiholoških procesa, kako bi osvetlio Manovo suočenje sa intimnom i socijalnom represijom nekonvencionalne seksualne želje, kako bi ukazao na nemogućnost skrivanja u spokoju radne sobe od teških vremena.
Nemoguće je izolovati se od realnog sveta tako što se uroni u tekst. Ipak, tekst ne prestaje da postavlja pitanja čak ni kad se ceo svet ruši. Kako neutralisati tenziju između javnog i privatnog? Šta pisac piše i kako ga publika shvata? Koliko je konačni doživljaj umetničkog dela daleko od piščeve prvobitne namere?
Kada je na svoj osamdeseti rođendan pročitao panegirik Fransoa Morijaka u kom je pisalo „Njegov život je bio slika njegovog dela“, Toubinov Tomas Man setio se svog junaka Feliksa Krula – i „osmehnuo se na pomisao koliko malo Morijak zna“.
Bonus video: Dragan Markovina
