"Ja sam pesnik", bio je jasan Lu Rid u martu 1971. godine, penjući se na podijum crkve Svetog Marka, tada novog prostora za čitanje poezije u Njujorku. Pola veka kasnije, Igi Pop u nedavno objavljenom spotu za singl "We Are the People" recituje stihove koje je Rid čitao te večeri i otvara vrata široj javnosti ka manje poznatoj strani jedne od najbeskompromisnijih ličnosti rokenrola.
Nepunu godinu pre nego što će čitati svoje pesme u okviru „Poetskog projekta“ u crkvi Svetog Marka, sa svojih 28, Lu Rid je odlučio da napusti bend Velvet Underground, gde je bio jedan od ključnih autora, pevač i tekstopisac, i vrati se u kuću svojih roditelja na Long Ajlendu, rešen da se okane rokenrola i posveti isključivo pisanju. Za njim su bila četiri albuma sa grupom (sve uticajnija kako je vreme prolazilo), ali i neka vrsta zasićenja čarkama u bendu, Endijem Vorholom, njegovom svitom u „Fektoriju“ i komplikovanim međuljudskim odnosima u najbližem okruženju.
Namera avangardnog rok muzičara da odloži gitaru i prihvati se papira i olovke nije bila iznenađenje za one koji su ga poznavali. On je još upisujući se na univerzitet 1960, odabrao prvo žurnalistiku kao glavni predmet, ali je prestao da odlazi na predavanja čim mu je profesor rekao da su u novinarstvu „njegova mišljenja i stavovi nebitni“ i prebacio se na filozofiju, privučen, pre svega, egzistencijalistima. („Bavio sam se baš mnogo Hegelom, Sartrom i Kjerkegorom. Kad pročitate Kjerkegora, osećate se da vam se dogodilo nešto užasno – strah i ništa. Odatle sam i ja dolazio“.)
A ti strahovi i dah ništavila za vratom, „lečeni“ čak i elektrošokovima koju godinu ranije, morali su da nađu svoj izraz.
U kampusu je svirao sam i sa ad hok sklopljenim bendovima, pisao prve pesme i mnogo čitao: Džeka Keruaka, Alana Ginzberga i Vilijema Barouza, Nelsona Algrena, za njujorškog autsajdera Hjuberta Selbija više puta je isticao da mu je omiljeni pisac, a privlačio ga je i način na koji je pisao Rejmond Čendler, autor tvrdih krimića, ali i veliki stilista.
– Nema većeg od Čendlera. Kad čitate Čendlera, pa pređete na nešto drugo, to je kao da ste jeli kavijar pa se okrenuli nekoj ribi pljuckavici. Preuzmite senzibilitet Rejmonda Čendlera, ili Hjuberta Selbija, ili Delmora Švarca, ili Poa i prenesite ga u rok muziku – objašnjavao je Rid u jednom intervjuu.
Harizmatični Delmor Švarc, jedna od većih nada američke poezije na prelomu 20. veka, početkom šezdesetih godina predavao je kreativno pisanje na Univerzitetu Sirakuza. Studentima je, za katedrom, ali i u barovima uz čašicu i opijate, živo tumačio T.S. Eliota, Šekspira, Dostojevskog, Džojsa… Rida je smatrao najtalentovanijim među svojim učenicima. Postali su i prijatelji, ali se mladi Rid snebivao da svom mentoru i „najvećem čoveku kog je ikada upoznao“ pokaže svoje bizarne priče i stihove jer je klasično školovani profesor prezirao rokenrol, a tekstove u rok pesmama nazivao „kancerom u jeziku“. Prepričavao je Rid više puta (i pisao o tome) šta mu je Švarc rekao jedne umorne i pijane noći u baru: „Uskoro ću sa ovog sveta preći u jedan mnogo bolji, ali znaj da ću te, ako se ikad prodaš i odeš da radiš na aveniji Medison ili budeš pisao budalaštine, odande progoniti“. Rid je to primio krajnje ozbiljno, a ujedno i kao kompliment. („Video je čak i to da sam sposoban da pristojno pišem“).
Ali Švarcov đak upravo je u rokenrolu video novo polje slobode i prostor za stvaranje, pa se sa priča prešaltao se na pisanje stihova za rok pesme. Ridov prijatelj iz „Fektorija“ Viktor Bokris, autor njegove biografije („Transformer“, objavljena 1994, pa dopunjena 2014, godinu nakon Ridove smrti), piše da je „(Bob) Dilan uticao na Lua da odluči da to uradi, kao i na njegovu kasniju odluku da se ne prijavi na odsek za kreativno pisanje na Harvardu i stekne diplomu, nego da svoju ljubav prema rokenrolu pretvori u karijeru“.
– Mislio sam, pazi, svi ti pisci zahvataju samo mali deo ljudskog iskustva. S druge strane, ploča je mogla da bude kao roman, moglo se pisati o svemu tome. Bilo je to toliko očigledno da je prosto neverovatno da to nisu svi radili. Tako, hajde da uzmemo „Zločin i kaznu“ i pretvorimo je u rokenrol ploču – ispričao je Rid.
Ubrzo je napisao i stihove za pesme „I’m Waiting for the Man“ (po motivu iz Barouzovog „Golog ručka“) i „Heroin“, a konačni oblik one će dobiti celu godinu kasnije, kada Rid upozna Džona Kejla i nastanu prvo Primitives pa Velvet Underground.
Suštinski jednostavne za sviranje, ali uz hrabro eksperimentisanje sa zvukom, te pesme bile su različite od svega što se u eri „dece cveća“ moglo čuti. Redukovani i čvrsti Ridovi stihovi, nekad cinično, a nekad lirično, govorili su o zavisnicima i dilerima, propalim žurkama, depresiji, izgubljenim devojkama, transrodnim osobama, travestitima, sadomazohističkom seksu, svemu onome zbog čega će ga nazvati „Bodlerom Njujorka“. Prvi i potom još tri albuma, uprkos Vorholovoj podršci, izazivaće oprečna mišljenja, o komercijalnosti nije bilo ni govora, i tek će se godinama kasnije, na retrospektivnim listama najuticajnijih albuma svih vremena otkriti njihov istinski značaj. Od prvog albuma Velvet Undergrounda (1967) važi ona izreka da je „svako ko ga je nabavio napravio svoj bend“. Igi Pop ga je, recimo, slušao onda kada je objavljen. U četiri godine četiri albuma i Velveta više nije bilo.
Pokušavajući da redefiniše i sebe i ono što radi, ćudljivi Lu Rid vratio se papiru i olovci. „Nemam nameru da se ikada više bavim rokenrolom“, izjavljivao je tada ogorčeno. Pišući pesme, setio se Švarca i u jednoj od pesama parafrazirao je onaj njihov razgovor, opisujući svog profesora kao Bluma, a sebe kao Dedalusa, sa jasnim referencama na Džojsove romane. Nekoliko pesama Rid je objavio u fanzinima, malim andergraund magazinima i časopisima „Harvard advokejt“ i „Rolingstoun“.
U njujorškoj crkvi Svetog Marka, bit pesnikinja En Voldmen organizovala je dvaput nedeljno poetske večeri. Ponedeljkom je čitao ko god je želeo, a sreda je bila rezervisana za zvučnija imena. Jedne od tih večeri stihove su, zajedno s njom, čitali Lu Rid i njegov prijatelj Džim Kerol (poznat po memoarskoj prozi „Košarkaški dnevnici“ i albumu „Catholic Boy“). U publici su bili Alan Ginzberg i pesnik Ted Berigen, i smeškali mu se u znak podrške, bio je tu i Deni Filds, menadžer benda Doors, a kasnije i pisac…
Prisutni te večeri svedočili su da je Rid bio pomalo nervozan, da je brzo čitao, a da su mu okupljeni dobacivali da bude glasniji. Čitao je oko sat, nekoliko pesama sa svojih ranijih muzičkih albuma i 12 napisanih isključivo za neku buduću knjigu.
– Lu je pripremio rukopis sa 33 pesme podeljene u četiri ciklusa. Većina je otkucana na mašini, a neke od njih pisane su rukom, ponegde precrtane i sa dodatom ponekom beleškom. Imamo i pismo koje je posla izdavaču i odgovor u kom piše: „U ovom trenutku nismo zainteresovani da ovo objavimo“. Nema ničega što ukazuje na to da je pokušavao drugde. Zanimljivo je da to nije objavio, čak ni kasnije, kada je to lako mogao da uradi – ispričao je Don Fleming, koji se stara o Ridovoj arhivi, za magazin „Anader men“.
Pola godine kasnije, Rid je, srećom, porekao da se više neće baviti rokenrolom. Dejvid Bouvi i Mik Ronson producirali su mu prvi solo album, a nakon toga objavio ih je više od 20. Veze književnosti i muzike kod njega su sve do kraja karijere bile očigledne. Već na albumu „Transformer“ (1972), recimo, jedna od Ridovih najpoznatijih pesama „Walk on the Wild Side“ zove se kao zbirka priča Nelsona Algrena, a album „Raven“ (2003) direktna je posveta Edgaru Alanu Pou.
Stihovi sa papira prelivali su se na vinil, a sa vinila povremeno i u knjige.
U prvoj polovini sedamdesetih, podseća njegov biograf Viktor Bokris i demantuje Fleminga, Rid je ipak objavio zbirku „Svi ti lepi ljudi“, njegove pesme štampane su u književnim časopisima, od andergraund izdanja „Koldspring žurnal“ do prestižnog „Pariz rivjua“. Krajem 1977. godine dobio je i nagradu Američkog udruženja malih magazina kao jedan od pet najboljih novih pesnika.
I dok je za svoje ploče relativno lako dobijao ugovore, sa objavljivanjem knjiga poezije išlo je znatno teže. Paralelno sa snimanjem albuma „Magic and Loss“ (1992), pripremio je knjigu izabranih stihova „Između misli i izraza“ i objavio ju je za „Hiperion pres“. Uz pesme pisane isključivo za čitanje, u knjizi su, ipak, morali da se nađu i stihovi koje je snimio na albumima. Međutim, svojeglavi Rid našao je načina da i ovde istera svoje.
– Odabrao sam pesme tako da ispunjavaju dva kriterijuma. Prvi je onaj kakav bi trebalo da važi za sve stihove – da im nije potrebna muzika. Da mogu da opstanu odštampani na stranici. Drugo, da doprinesu ritmičkom napredovanju narativa, da prate nekoga kroz Njujork i to kroz tri decenije, kroz šezdesete, sedamdesete i osamdesete – kazao je tada Rid.
Bio je izuzetno zadovoljan tom knjigom, piše Bokris, jer to nije „kompilacija radova rok zvezde“ i u njoj „nema slike njegove kuće ili benda, niti je doveden neki belgijski slikar da uradi korice“.
– Uvek sam to želeo da uradim, ali nisam imao prilike za to. Da ovako to kažemo: kad god bi mi neki ljudi predložili knjigu, uvek bi pričali o knjizi o rok zvezdi sa slikama… Ali, ovo je prava knjiga. Stihovi koji mogu da znače nešto sami po sebi – objašnjavao je autor.
Rekao je tada i da „nema fioke pune rukopisa“ i da je „pobacao sveske“ jer „ionako ne može da pročita svoj rukopis“. Međutim, traku na kojoj je snimio svoj nastup u crkvi Svetog Marka 1971. je sačuvao i ona je, nakon njegove smrti, bila veliko otkriće. Pesme sa te trake odštampane su, i uz još neke nikad objavljene, našle su se posthumno u zbirci „Treba li anđelima šišanje?“ pre nepunu godinu, sa predgovorom En Voldman i pogovorom Lori Anderson, muzičarke, umetnice i Ridove životne saputnice. Upitana ima li omiljenu pesmu među njima, rekla je: „We Are the People“ („Ljudi smo“). Istu pesmu odabrao je Igi Pop za svoj najnoviji album „Free“.
„Ljudi smo bez zemlje. Ljudi smo bez tradicije. Ljudi smo što ne znaju kako da umru u spokoju i mirno…“, recituje Igi Pop, praćen trubom i klavirom, u spotu objavljenom 2. marta, upravo na 78. rođendan Lua Rida.
– Ta pesma je sasvim odjeknula u meni. Kao beng, kao bam! Pomislio sam: „Bože, ovo je zemlja kakvom je ja danas vidim“, odnosno bar jedna legitimna predstava današnje zemlje. Zaista mi govori mnogo – kazao je Igi Pop za magazin „Rolingstoun“, objašnjavajući motive da je snimi.
Na pitanje novinara magazina GQ da li mu, nakon šest godina od smrti, nedostaje Lu Rid, „kum panka“ odgovara potvrdno.
– Divio sam mu se i gledao u njega kao umetnika. Tako je i danas. Bilo je trenutaka kada je umeo da bude krajnje pristojan i drag. Ali ono što mi zaista nedostaje je to što niko ne može da uradi ništa slično onome što je on radio. I time je umetnost izgubila. Tu njegovu izuzetnu umetnost – zaključio je Igi Pop.
Nije to, inače, prvi put da Igi Pop govori stihove pesnika na svojim albumima. Na “Preliminaries” (2009) govori Bodlera (i deo iz Uelbekovih “Mogućnosti ostrva”).
Knjiga „Biću tvoje ogledalo“, sa sabranim pesmama Lua Rida, objavljena u novembru 2019, ima 608 strana i sadrži i faksimile rukopisa. Onog za koji je pričao da ne može da ga dešifruje. Arhiva najpoznatijeg pesnika Njujorka sačuvana je u Njujorškoj biblioteci i odnedavno je dostupna i na internetu, za dalja čitanja i otkrivanja.
Tamo se, uz mnogo čega drugog, može pronaći i izjava Lua Rida: „Uvek sam verovao u to da imam šta da kažem. I rekao sam to“.
Pratite nas i na društvenim mrežama: