Lisbet Gruve, jedna od najpoznatijih igračica flamanske scene, svetskoj publici poznata kao muza Jana Fabra, uoči dolaska u Beograd sa solom “Biće sve gore i gore i gore, prijatelju”, govori za portal Nova.rs o svojim počecima, koreografskom rukopisu, Džonu Kasavetesu, Hitleru i Baraku Obami.
Igračica za koju su kreirani neki od najboljih radova Jana Fabra izvešće 1. aprila u Beogradskom dramskom pozorištu, u okviru 17. Beogradskog festivala igre, hrabri komad u produkciji trupe “Voetvolk” iz Antverpena, u kome igrom prenosi trans jedne zanosne beside, koristeći fragmente obraćanja ultrakonzervativnog američkog televizijskog propovednika Džimija Svagarta.
Kako je izgledao vaš put?
– Počela sam da igram sa pet godina u Kurtreu u Belgiji, mom rodnom gradu. Budući da sam bila veoma energično dete, moja mama je mislila da će me igra malo smiriti. Sa 12 godina primljena sam u Kraljevsku baletsku školu u Antverpenu. To je bilo klasično obrazovanje, čelična institucija čiju sam nastavu pratila sve do 18. godine. Bilo je teško, naporno, zamalo sam odustala jer sam se osećala kao da više ne igram. Srećom, u 15. godini videla sam predstave Vima Vandekejbusa i Jana Fabra koje su mi omogućile da razmotrim druge mogućnosti u svetu igre. Tako sam našla dobre razloge da nastavim školovanje. Kad mi je diploma bila u džepu, bacila sam špic patike. Radila sam sa Kompanijom Gabrijele Kučumove u Briselu, koja je koristila jednu posebnu metodu savremene igre. Nakon toga sam otišla kod Ane Tereze De Kersmeker, kasnije se pridružila trupi Vima Vandekejbusa, pa otišla na dve godine u Sloveniju, kako bih radila sa Iztokom Kovačem…
Vratili ste se kod Jana Fabra?
– Kod njega sam bila odmah nakon završene škole i smatrao me je previše neiskusnom i savetovao da se vratim za četiri godine. To sam i uradila, mada sam zamalo drugi put bila odbijena. Nakon što sam mu pokazala svoju borbenost, angažovao me je za komad “Dokle god je svetu potrebna ratnička duša” koji je nastao 2000. godine. Bio je prvi koreograf koji je znao kako da me natera da prevaziđem svoje granice, znao je da napravi „nešto sa mnom“, bio je taj koga sam želela da slušam. Sa njim sam radila pet godina (“Ja sam krv” 2001. godine, film Pijera Kulibufa “Ratnici lepote” i solo “Kada je prvak baleta žena” 2004). Tih godina, paralelno sam radila i sa Janom Loversom (“Slike naklonosti”2002) i Šerkaujiem (“Vera” 2003).
“Biće sve gore i gore i gore, moj prijatelju” je vaša četvrta koreografija. Da li je povezana sa vašim prethodnim komadima?
– Bilo mi je potrebno nekoliko komada da uspešno postignem oblik trezvenosti i da mogu jasno da izrazim neku ideju. Moja prva sola puna su energije i besa, ali postoje veze između komada. Često je prethodna koreografija „cigla“ koja vam omogućava da izgradite i započnete sledeću. Godine 2006. osnovala sam svoju trupu sa solom “Forever Overhead” o padu. Veoma teška koreografija, gde sam pri svakom nastupu lomila vrat. Moj drugi solo „Rađanje plena“, objašnjavao je kako plen i njegov agresor mogu postati isti entitet, kako se dve suprotstavljene sile mogu ujediniti na istoj tački kontakta, na primer kao kada jahač i njegov konj prave zajednički ritam, ili kada se brod stapa sa linijom vode. Za ovaj komad, dosta sam proučavala pokrete životinja. Na primer, kada vuk uđe na teritoriju drugog vuka, želi da pokaže pokornost i tako izlaže delove svog tela koji su ranjivi, poput vrata ili leđa. Oduvek su me zanimale transformacije, progresivne metamorfoze tela i to je slučaj u solu “Biće sve gore i gore i gore, moj prijatelju”. To je solo koji govori o energiji oratora, telu koje je toliko obuzeto onim što govori da izlazi samo iz sebe, kao u ekstazi.
„Pešadija“ iz Antverpena
Voetvolk („pešadija“ na Holandskom) je belgijska trupa savremene igre i performansa, koju su 2007. godine osnovali igračica/koreografkinja Lisbet Gruve i muzičar/kompozitor Martin Van Kovenberg, koji su se upoznali u laboratoriji Jana Fabra. Njihov rad je stalni dijalog između telesnog i auditivnog pokreta: Gruve i Van Kovenberg se međusobno usmeravaju kako bi postigli organsku simbiozu unutar fiksnog okvira. To dovodi do performativnog elementa koji identifikuje svaku produkciju – veza između zvučnog, vizuelnog i fizičkog je uvek živa. Do sada je trupa producirala 10 predstava koje su putovale širom sveta. Njihov rad je, između ostalog, prikazan na Festivalu u Avinjonu i na Venecijanskom bijenalu. Voetvolk je povezan sa trupom Jana Fabra i Kraljevskim muzejom lepih umetnosti iz Antverpena, kao rezidentna kompanija.
Nakon što ste posmatrali gestove životinja za svoj solo “Rađanje plena”, za predstavu “Biće sve gore i gore i gore, moj prijatelju” istraživali ste pokrete tela proizvedene govorima punim akcenata, one govore koji transformišu čoveka.
– „Seme“ ovog sola je intervju sa Džonom Kasavetesom koji govori o svom filmu “Premijera”. Uznemiren je što je malo zasluga koje je dobio za svoj rad, kritikuje Holivud i televiziju. Dok on odgovara, posmatramo kako njegove gestikulacija postaje sve naglašenija, oči su mu ispupčene, lice ispunjeno besom. Nakon gledanja ovog videa, poželela sam da otkrijem kako se telo menja kada govori. Kasavetes je bio okidač. Tada sam gledala mnoštvo drugih govora. Hitler je bio veoma koristan, veoma je teatralan, ali i Barak Obama, koji je veoma interesantan jer govori „u trouglu“, mnogo koristi glavu, a finiji je. Moglo bi se reći da je Hitler vagnerijanac, dok je Obama više Bah, sa repeticijama i sitnim gestovima. Pregledala sam mnogo govora, a najsmešniji govornik mi je bio Musolini koji se uvek penjao na vrhove prstiju. Skupila sam sve ove gestove, ali ih ne kopiram. S druge strane, ponavljam, isprobavam ih u studiju i u svakodnevnom životu, kod kuće ili u kupovini. Postepeno ih asimilujem do tačke dok napravim gotovo apstraktan gest.
Kako ste izgradili solo?
– Izgrađen je iz tri dela. Prvi deo se fokusira na gestove govora koje sam personalizovala. To je poput teksta koji igram iznutra. Moje obrazovanje iz klasičnog baleta, koje sam odbacila, pomoglo mi je u ovom komadu za gestikulacionu preciznost, dijagonale i ruke. U drugom delu se nalazi zvučni zapis sačinjen od reči koje „diriguju“ moje pokrete. Moj saučesnik Marten Van Kovenberg, koji potpisuje muziku za ovu predstavu, uvek je u studiju od početka rada. Ugledavši me kako radim na ovim gestovima, naglasio je potrebu za rečima. Tražili smo glas i naišli na govor konzervativnog Džimija Svagarta “Šta Biblija kaže o drogama”. Univerzalne reči su bile izolovane iz ovog govora, jer nije bilo potrebe za pričanjem o drogi i religiji. Najkomplikovanije je bilo da se gestovi i ovaj zvučni zapis snažno podudaraju. Morali smo da pronađemo pokret koji bi mogao da ide uz reč koju smo čuli, ali pokret koji ne bi rekao šta ta reč znači. Bilo je potrebno pronaći vezu sa rečju bez ikakve precizne veze sa njenim značenjem. U trećem delu otkrivam energiju između govornika i publike nakon govora. To je deo sa skokovima i vibracijama. Čujemo govor u daljini. Reči su odsutne, ostaje samo energija koja se oslobađa iz govora dok ne dođe do ekstaze.