Letovanja i rastajanja - Proza Tatjane Cibuleak i Džumpe Lahiri: Lektira za ovu nedelju

Tatjana Cibuleak, „Leto kad je mama imala zelene oči“, Dokaz izdavaštvo, 2023. Preveo Đura Miočinović

Na početku nevelikog romana za divlju omladinu i preosetljivu gerijatriju, Aleksijeva majka izaziva zgražanje: toliko je ružna i sablažnjiva da bi je rođeni sin najradije „dao na reciklažu“, samo kad ne bi imala divne zelene oči, koje na njenom podbulom licu deluju kao greška. Njene su oči bile i poruga i dar: bile su „ostaci neke lepe mame“, ali i „želja jedne slepice koju je ispunilo sunce“.

Tokom poetične i surove pripovesti od koje zastaje dah i preskače srce, poreklo i tok majčine tuge i bruke otkriva Aleksi - mahniti i zaljubljivi psihijatrijski pacijent sa dijagnozom od 16 slova, na putu da postane skup i tražen slikar koji zarađuje na uprizorenju trauma. „Umorna od neljubavi“, u svom očajnom i mučnom životu majka je patila i grešila, ali se grešilo i protiv nje: oprošteni šamar vukao je za sobom pesnicu, jedna laž u koju bi poverovala pretvarala se u „čitavo groblje istina“. Njena kći je umrla, muž je otišao, pa je i sinov život postao „sled mržnje i sranja“.

„Gadan i besan rak“ podstiče majku da svoje poslednje leto proživi baš kao „neki pobesneli rak“ – sinu je samo rekla: „Najzad, imam i ja nešto svoje, Aleksi, nešto što želi samo mene.“ Aleksi će provesti tri divna i nemoguća meseca u francuskom seocetu, uz kokice, pivo i snove o smrti, kao negovatelj majke i krotitelj puževa, za oboje naoružan šećernim sirupom.

Džumpa Lahiri, „Rimske priče“, Laguna, 2023. Prevela Senka Jevtić

Maternji jezik Džumpe Lahiri je bengalski, engleski je jezik sredine u kojoj se formira kao autorka, ali danas piše isključivo na italijanskom. Zahvaljujući lepezi književnih uticaja od Ovidija do Gogolja i Foknera, Džumpa Lahiri uverljivo portretiše regionalizam u književnosti i tragikomediju u životu.

Iako je njen pripovedni glas lako svrstati među kosmopolitske, zbog lucidne revizije tema kao što su odnos centra i margine ili osvajanje slobode primaran je poriv da se iskustvo bolne i razdiruće tranzicije pretoči u prizore koji svedoče o nepremostivosti kulturnih razlika, o zloupotrebi moći i emocija. Emotivan odnos Džumpe Lahiri prema Italiji delom podstiču naivno prenaglašena insistiranja na sličnostima sa zemljom predaka: kulture Indije i Italije su veoma stare, podseća nas ona, u obema su važne porodica i tradicija, obe govore jezikom koji je bogat dijalektima.

Ipak, Džumpinih devet priča iz ove zbirke neće biti zamena za uzbudljivo letovanje ili intrigantan putopis: Rim njenih bezimenih junaka i junakinja više je disfunkcionalan nego šarmantan, a obojen je ksenofobijom i rasizmom. To nije idilični grad sa razglednica, već lavirint netolerancije i netrpeljivosti prema razlikama. Nostalgični i melanholični junaci su kao gromom pogođeni traumama roditelja („Izgnanstvo“), bahatim rasističkim etiketiranjem koje je ustaljena intergeneracijska praksa („Ponovni susret“), sećanjem na formativne uticaje koji su ih obogatili više nego što su slutili („Dante Aligijeri“). Njihov trud da uspostave razmenu stavova, emocija i tajni neće uvek dovesti do radosti prepoznavanja: likovi ostaju raskorenjeni čak i kad ih svojataju dva doma, dve kulture i dva jezika, a burno su preosetljivi na nasilje i netoleranciju, za koje leka kao da nema.