Lešek Moždžer za Novu: Ne plašim se budućnosti

LešekMoždžer (r. 1971) jednostavno je sjajan tip. Poznati poljski pijanista karakteristično duge kose, klasičnog muzičkog obrazovanja, ali sa stavom Džona Lenona na sceni, već je pohodio Beogradski džez festival 2013. i momentalno izazvao oduševljenje. Tadašnja prepuna Velika sala Doma omladine Beograda ključala je kao u pomahnitalom pčelinjaku. Njegova nepretencioznost, koja se tokom solo nastupa raspomamila do pravog električnog udara, naterala nas je da ustanemo i vičemo – Moždžerov slobodan duh ukinuo je tada sve naše kočnice. Bilo je otkačeno, ludo, a genijalno konzistentno. Jer, iako se radnja na pozornici naizgled otimala kontroli, postojala je sve vreme izvesna čvrsta ruka koja nepokolebljivo vodi događaj ka vrhuncu, bez ikakve opasnosti da on sklizne u haos. Večeras u 19.00, ponovo na Beogradskom džez festivalu i ponovo u Velikoj sali Doma omladine, Lešek Moždžer i njegov dugogodišnji kompanjon, saksofonista i kompozitor Adam Pjerončik (r. 1970), bez sumnje će napraviti ršum. Nemojte propustiti ovaj ekskluzivni spoj dva kreativna titana. Deset godina kasnije, od Moždžera se zaista svašta može očekivati. 

Vaš zajednički program sa Adamom Pjerončikom je posebna molba Beogradskog džez festivala, jer poslednjih godina zapravo ne svirate toliko često zajedno. Šta ćete ponuditi ovom prilikom publici u Srbiji?- Snaga ove naše kombinacije nije toliko sâma muzika, već suptilna električna aura koja je okružuje. Bili smo najbolji prijatelji tokom 1990-ih i putovali zajedno po celom svetu kao duo. Sada smo staloženi muzičari od 50 i nešto godina, ali kada sviramo zajedno ponovo se obnavlja ta nekadašnja, posebna međusobna povezanost. Adam je razvio sopstvenu filozofiju sviranja, izvodi veoma nesputanu muziku, stvarajući zbilja prefinjene, premda komplikovane linije, pri čemu se tu više ne radi o pukom „sviranju melodija“ nego o izražavanju muzike na svom individualnom jeziku. Mene lično više zanima “organizovana” muzika, ali Adamove muzičke ideje su mi zaista vrlo inspirativne, sa njima se osećam kao da ulazim u drugu stvarnost, veoma jedinstvenu i misterioznu, ali izuzetno naelektrisanu. Svirali smo zajedno nekoliko puta u poslednjih 10 godina i ti nastupi su uvek bili nekako mistični i hipnotizirajući, pa se nadam da ćemo tu auru proizvesti i u Beogradu.https://www.youtube.com/watch?v=qID3_70KAtk&list=RDEMJTTLgBreoRxS0a2dwRy9og&start_radio=1Kako ste vas dvojica zapravo uopšte odlučili da počnete svoju saradnju 1996. i zašto? Možete li, molim vas, da objasnite koju ste to iskru inspiracije pronašli jedan u drugom?- Uvek je pitanje birate li vi muziku ili muzika bira vas. Adam mi je svojevremeno poslao svoju kasetu i pitao da li želim da radim sa njim. Čim sam čuo kako svira, bio sam veoma impresioniran. Već je izvodio stvari veoma zrelo, sa fantastičnim zvukom i komplikovanim, modernim frazama. Kada smo započeli da nastupamo u duu, ta magija je sve vreme bila u vazduhu. Znam da zvuči jeftino, ali je to zaista bilo nešto specijalno. Kad slušam te stare snimke, stvarno se pitam kako sam pobogu mogao da budem toliko kreativan sa tako malo godina. Adam me je inspirisao na način na koji niko dotad nije. Muzika je doslovno tekla kroz nas, jednostavno nismo shvatali šta to radimo.

Budući da ste iz iste generacije – koji su bili džez idoli iz istorije koje ste obojica obožavali kad ste se upoznali? - Adam je studirao džez u Nemačkoj, ja sam studirao klasični klavir u Poljskoj, tako da smo imali veoma različito zaleđe, ali sam ja u mladosti imao prilike da putujem u Nemačku mnogo puta, pa sam postao prilično svestan onog zvuka koji slušaju moji nemački prijatelji. Mislim da smo se obojica divili Džonu Koltrejnu, Stivu Kolmanu i Geriju Tomasu, a Adamu se dopadao i Arči Šep, i čak je bio u prilici da ga pozove za frontmena svog benda, zamolivši pritom i mene da sviram klavir na tom koncertu. Ja sam bio tradicionalniji, dolazio sam iz sveta klasike, Adam je sa druge strane bio u toku sa celokupnom modernom muzikom, ali kada bismo svirali zajedno, osećali smo ritam na istovetan način. Protok vremena je po meni najvažnija stvar u džez muzici, i pošto je upravo to funkcionisalo kako treba među nama – ostalo su bili samo detalji, mogli smo lako da se dogovorimo oko svega i prilagodimo jedan drugom.Džez muzičari stalno sarađuju jedni sa drugima, to je suština džez muzike. Ali, šta je to što vašu saradnju čini tako različitom i posebnom?- Saradnja može doći iz bilo kog razloga. Novac, slava, imidž, stvaranje, inspiracija, vizija… Ali, u ovom slučaju to je bio čist san, maštali smo da budemo profesionalni muzičari, zamišljali da putujemo svetom, sanjali da stvorimo sopstveni stil, sviramo fantastične koncerte i snimamo albume. Naša muzika je na neki način bila detinjasta, ali je bila čista i iskrena, samo smo hteli da sviramo – to je sve. Kad slušam naše stare snimke, ponekad se iznenadim koliko je sve zabeleženo bilo sveže. Nismo kalkulisali, samo smo pokušavali da ispunimo svoj san da budemo pravi muzičari.

Kako biste opisali stanje današnje džez scene u Poljskoj, koja nam je bliska, ali još uvek nemamo mnogo informacija o novim talentima i najnovijim dešavanjima. Koga biste od mladih poljskih umetnika preporučili da pratimo u godinama koje dolaze?- Poljska džez scena uvećala se do te mere da ni ja ne mogu više da je pratim u potpunosti. Ima na stotine mladih muzičara koji sviraju stvarno dobro, komponuju inteligentnu muziku i stvaraju originalne i prilično cool albume – mladi saksofonisti sa blistavim instrumentima, bubnjari sa svojim omamljujućim kompletima i klavijaturisti sa skupom opremom, koji sviraju asimetrične ritmove i komplikovane forme. Čini mi se da su u Poljskoj prošla vremena kada je bilo tek nekoliko džez superzvezda. Danas ima pregršt fantastičnih muzičara, nije mi baš lako da se setim svih imena: Emil Miszk, Tomasz Dabrowski, Marcin Pater, Jakub Mizeracki, Marta Wajdzik, Michal WrobleWski, Michal Ciesielski, Michal Salamon… da navedem samo neke, ali ima još mnogo toga u Poljskoj, u toj meri da ne mogu da pomenem sve muzičare koji to zaslužuju.Ima li još mesta za živu umetničku muziku u digitalnim vremenima i nakon iskustva sa “onlajn” koncertima tokom pandemije? Da li će autentična umetnost ostati tražena ili će prevladati veštačka inteligencija?- Pandemija je gotova, a kao što smo svi iskusili, onlajn koncerti nisu baš funkcionisali. Baviti se muzikom – to znači da pravi ljudi rade prave stvari za pravu publiku. Umetnicima treba publika da bi bili inspirisani i podstaknuti. Veštačka inteligencija bi čak mogla da pomogne autentičnoj umetnosti, jer komponuje isprazne, površne stvari. Mislim da veštačka inteligencija komponuje muziku koja ima korene u prošlosti, ali pravi kompozitor stvara muziku koja je ukorenjena u budućnosti. Ne smatram da su inteligencija i inspiracija ista stvar, jer nisu. Mislim da će se prava muzika širiti u smeru zajednica ljubitelja gde joj je i mesto, dok će korporacije masovno koristiti veštačku inteligenciju, ali će tako samo stvoriti inflaciju bezvredne muzike. Umetnička i nadahnuta muzika postaće još vidljivija, zato što će biti prosto drugačija. Reči, pojmovi i ideje su linearni, materijalni oblici, zato virtuelna stvarnost neće moći da izrazi stvarni život. Mislim da će pravi čovek, onaj stari majstor sa instrumentom u rukama, biti uvek fascinantan, prepun bioelektrično izražene ljubavi, koja dolazi iz moderne duše što živi u fizičkom ljudskom telu. Ne plašim se budućnosti.Bonus video: 39. Beogradski džez festival - najava