0
Jedno od poglavlja iz nove knjige eseja Sanje Domazet, "Na kafi kod Šekspira", (Službeni glasnik) čija su tema domovi Šekspira, Rembranta, Garija, Jursenar, Andrića, Dirasove, Kazanove, Gazdanova, Ane Frank, Hundertvasera i mnogih drugih - odnosi se na Jovana Dučića.
Grad-edenski dom
Odavde počinju nebesa
Grad, od vazduha i snova, od kamerne muzike svih nijansi vatreno zelene u proleće i rano leto, čitav grad, može biti kolevka, dom, žudnja duši, ako je posebna, poetska, u srodstvu sa pticama i lepotom, jer ovaj grad to jeste. Samo jedno svitanje u Trebinju, kada se podižu kupole nebesa boje mladog vina, a crvendaći se oglašavaju – najranije oboe jutra, čine da čovek pomisli – ovde sam gde treba da budem. Dalje odavde ne moram da idem, jer nema se kuda. Odavde počinju nebesa.
Iza ovog mesta su zmajevi, od kojih ovaj grad misionarski maglenih, svanuća – štiti. Ovde je sveta ugledao Jovan Dučić, pesnik koji je sanjao o tome da jednom samohranoj majci podigne kuću sa pogledom na Leotar, a s druge srane na Trebišnjicu, tu čudesnu reku što se „osmehuje milo, iznutra.“ Priča o pesniku i diplomati Jovanu Dučiću i Trebinju, ljubavna je priča pesnika prema rodnom gradu koja se događa retko i ima obrise neobičnog, gotovo mitskog čuda, jer ovde su posvuda nevidljive posude pune nevidljivog, a sjajnog veselja. Hodajući, nosite ih. Svetlost na licu.
Ovo je grad koji pamti bol, ali se u njemu osmehujete, jer sve je milo, „bezgrešno i čedno.“ Jovana Dučića ovde zvaše Jovo i odrastao je u nemaštini, ali sve beše ipak oko ljubavi, majke, činija sa ružama, sa narandžama i mediteranskim vetrom. Sve beše – uprkos. I tako će Dučić živeti i pevati, uvek na ivici da bude prekomerno i disonantno, jer kada se kroči u Eden sve je malo i svega je previše.
Postao je pesnik jer je morao, ovde ti dleto ruže vetrova oblikuje muzikalnu ličnost. Napojiš se slatkog mleka reči. A postao je diplomata da se s visoka pokloni najvišemu – senima roditeljskim. Oboje ne dočekaše slavu njihovog sina, za koga je Nobelov laureat, Džon Goldsvorti, rekao da je jedan od najvećih pesnika Evrope, Milan Rakić da uživa u njegovim pesmama „doteranim do savršenstva“, a Andrić da će se nad njegovim delom poklanjati pokolenja. O, kada Ivo ne beše u pravu?
Dučić je bio prvi ambasador u istoriji jugoslovenske diplomatije, pored književnog rada pisao je i za „Politiku“ (bio je urednik književne hronike u tom listu od 1908.) i Srpski književni glasnik, biran je za člana Srpske kraljevske akademije… Retko se spominje da ga je društvo engleskih književnika u Londonu izabralo za svog počasnog člana i da je tako uvršten među velikane svetske književnosti koji su predstavljali svoju nacionalnu literaturu.
Ali mnogo toga o Dučiću otkrivamo tek kada stupimo na topao, milokrvni, trebinjski kamen. Ovde, gde je Dučić rođen, u staroj hercegovačkoj porodici, sa srednjovekovnim poreklom.
Sam Dučić je istraživao svoje korene i utvrdio da je poreklom njegova porodica vezana za plemićku porodicu Vladislaviće. Otac Andrija beše trgovac, ranjen kao učesnik Hercegovačkog ustanka. Živeo je kratko i sahranjen je u Dubrovniku. Majka je u prvom braku bila udata u familiju Glogovac, pa će Dučićev polubrat, Risto Glogovac, pesniku u mladosti pomagati, dok se školovao u Mostaru. No, Dučiću su svi putevi tesni, svi poljupci kratki, sve zore brze i putevi ga vode u Zagreb, a zatim u Ženevu.
Kada kraljevskim ukazom u maju 1910. postaje diplomata, počeće njegovo tridesetogodišnji službovanje, kada je predstavljao prvo Kraljevinu Srbiju, a zatim i Kraljevinu Jugoslaviju trideset godina. Službovao je u Carigradu, Sofiji, Rimu, Atini, Madridu, Ženevi, Kairu, Budimpešti, Bukureštu, Lisabonu… No vazda je sanjao „sunčevu krv i mesečevo mastilo“ Trebinja. Znao je da smo „na zemlji kratko predivni“ i želeo je da iza sebe ostavi trag u vremenu, u kamenu, da duši rodnog grada donese plemstvo, zavodljivu lepotu sveta i učini Trebinje baštinom svetske lepote. Darivao ga je kao svetu draganu – obilato, ne mereći, strastveno.
Grad koji za njega zanavek osta krug srebra u srcu, gde zimi vetar još sanja o đurđevskim pupoljcima i nosi tajne poruke od svetaca drhtavih kostiju Trebišnjici. Dučić je ovaj grad-Eden – neprekidno darivao. Na drevnom istoku naučio je da je stvarati baštinu tajno, sveto znanje, sciencia sacra. I od Trebinja, svojim darovima, načinio ono o čemu je sanjao ispod nebeskog lapis lazulija Carigrada ili budeći se za nemirnih, kišnih svitanja u Lisabonu, gde koraci u mutnu zoru imaju metriku iskidanog, strasnog, usamljenog šaputanja fada. Želeo je da voljeno Trebinje bude grad- muzej na otvorenom.
Riznica, sa psalmima i zvonicima i molitvama na reci. Žudeo je da učini da i njegov grad, što gori u leto, dok „trava peva“, a ptice bude usnule jablanove, dobije metafizički smisao, večnu dušu, kojoj je osnovno i jedino da stvara i voli. I tako se i dogodilo. Naime, od trenutka kada je počeo službovanje u Rimu, počeo je da kupuje antičke i druge skulpture kojima je namenio da urese, ukrase Trebinje, ali i da budu eksponati budućeg Narodnog muzeja u Trebinju.
Već za umetnikovog života na adresu Muzeja grada Trebinja, stizali su tokom 1934. i 1935. sanduci puni raznovrsne, svete, antičke kamene plastike, mermernih kipova, sarkofaga, knjiga i lične dokumentacije.Krajem leta 1934, koje beše vlažno i sparno u Rimu, uputio je u rodno Trebinje, grad-dom, grad-žudnju, petnaest sanduka teških 5000 kilograma, sve beše namenjeno Trebinjskom muzeju. Jedan od sarkofaga koji je stigao, beše izuzetno redak, sa girlandama i stalna je tema proučavanja arheologa. Izuzetne lepote, netipičan, redak u antičkoj zbirci i svetskih muzeja.
Dučić je Narodnoj biblioteci u Trebinju poklonio i preko 5500 naslova. Mnogi od njih imaju i dragocene posvete Dučićevih savremenika. Na prvi pogled se uočava da Dučićeva zbirka, „nema intimistički karakter samodovoljnog, apokrifnog sakupljača. Predmeti iz njegove zbirke su od kamena i većih dimenzija, razuđeni, neomeđeni. Zbirka je grčki pandemična, pesnik ju je delio sa svakim gostom, na nju se naslonio novi horizont istorije u kojoj je Dučić učestvovao punim dahom.“ Treba li reću i da je Dučićeva sklonost ka kamenu razumljiva, „ona je izraz osećanja neposredne, realne trajnosti, opominjuće večnosti ali i nostalgični odziv rodnog kama…“
Teške godine diplomatske službe, u vazda nemirnim godinama, podnosio je sanjareći o svetom plemstvu trebinjskoh plamena. Dok su kružile lažne legende da je kuću u Pešti dobio od zaljubljene dame (o, kako je ovo netačno, Dučić bi radije dao kuću za ljubav, a uzvratno ne bi ništa primio), njemu je sve vreme utehu i smisao davala raskošna zbirka koju je namenio i darovao Trebinju, tom gradu koji je san u pokretu, elizijumski vrt, gde pesma ptica zvuči kao drevna forma svake muzike.
Najveći deo Dučićeve zbirke su delovi sarkofaga i skulpture. Izbor predmeta koji je u neposrednoj vezi sa smrću, kao što su sarkofazi, poziv je na časno delovanje, u zbirci su „sarkofazi sa mitološkim, herojskim prizorima, koji se klanjaju božanskom“, ali i dionizijski sarkofazi i travestije sa Erotima gde igra i pleše i sama radost života svojim plodovima i girlandama Dionisa. Sve sveto blago antike kao da priziva misao da će se sezona proleća i zlatnog doba ponovo vratiti. Jer Dučić je znao – seoba lepote, osećanja, krvi, instikta, strasti, ukloniće hladno, preplašeno, ukočeno iz rodnog grada, sve samrtno. Zato plamenovi Dučićeve zbirke nisu hladni mermer, već bujanje životnog principa.
Čudesan je i izbor Dučićevih antičkih skuilptura – nemoguće je ne primetiti helenistički ideal životne radosti, bodrost novog svitanja, vedrinu metafizičkog smiraja bez straha koji donosi nadolazeća, kasna antika. Iako je morao u sebi nositi i skepticizam i ironijsko – jer diplomatija sve to jeste, Dučić je zbirku sastavio kao nemiran, radoznali, zaljubljeni optimista, a ne melanoličan poeta. Sam Dučić pisao je „da su pesnici uvek mladi, jer sveta vatra – ljubav za sve vrste lepote i veličine održava im i duh i telo.“
Kakav je bio diplomata? Solidan. Nikada dovoljno lukav, ali otmen, kozer sa držanjem „dubrovačkog poklisara“. Dučić se snalazio i toliko puta na prijemima kod Dučea, koji mu se osmehivao, a pripremao zaveru protiv kralja Aleksandra (to telo, rođeno da bude smrtno ranjeno), pomagao Pavelića, naoružavao Bugarsku… Posle je bio u Bukureštu, a onda, ispunjen nelagodnim i nostalgičnim uspomenama, preminuo je u Americi.
Odmah posle smrti, mogla se ispuniti poslednja Dučićeva volja, jer je u testamentu Dučić naveo da ostavlja Trebinju “sve slike i sve druge stvari nameštaja i ukrasa, zaveštavam, po inventaru Muzeju grada Trebinja.“ Taj inventar nikada do Muzeja nije dospeo. Sudbina je htela drugačije, jer svojstvo sudbina je da uvek hoće drugačije (cela antička drama leži na tom saznanju). Raskošna zbirka slika koje je Dučić sakupio za Muzej, izneta je posle njegove smrti na aukciju, čiji je cilj bio da se obezbede sredstva za izvršenje pesnikove volje, za izgradnju grobne crkve u Trebinju i prenošenje posmrtnih ostataka u zavičaj.
Ipak, u Trebinje su stigla dva platna starih majstora, Kupidon, s kraja 16 veka, koji se pripisuje Koređovoj školi i Bogorodica s Hristom, označena kao rad španske škole 17 veka. U Dučićevoj zbirci je i portret Dučića, načinjen u Atini, 1917, to je rad nepoznatog ali darovitog grčkog umetnika, koji se nečitko potpisao kao Kosta Pitides ili Pitiatos. Ako saberemo zajedno Dučićev legat i poklon rodnom Trebinju, ispostavlja se da je Dučić rodnom gradu poklonio – novo lice, obnovio mu dušu, dodao mu sjaj… Jer darovao je i umetničku zbirku- arheološku i likovnu muzeju, knjige, pisma, crteže u biblioteci i arheološke spomenike, fontanu, česmu, spomenik Oslobodiocima – koji su ukras trebinjskih trgova, ulica, parka…
Sam Dučić o Trebinju je pisao da je „posle Beograda, možda najistaknutiji grad koji imamo. Ovo se vidi puno po karakteru i talentu ovdašnjeg sveta. Ovde kroz vekove nije prestajala borba protiv neprijatelja i hrišćanstva. Iz trebinjske okoline izašli su znameniti ljudi…“ Dučić dodaje da je njegov narod nalik na antički bio filozofski i pesnički, ali da su ljudi odavde i daroviti trgovci. Dučić je podigao i prvi spomenik Njegošu i pisao da predstavlja simbol ratničke prošlosti i mučeništva ovog kraja.
Dučić piše: “Ovde je prvi put posle Kosova, 1918. ušla srpska vojska da vrati slobodu jednom narodu na krst razapetom.“
Bejah u Trebinju u rano leto i videh da zbilja postoji mesto gde se i u ovo doba „kad se krvlju ukaljani krvlju peru“, cveta grad gde se sme hteti „moral, religija, društveni red, lepota, mišljenje, vaskrsenje, procvat, preporod.“ Ovaj grad buja, u svetoj nesimetriji lepote, jer ljubav nije simetrična. Ovde su Dučićeva ambasadorska odora, knjige, pisma, slike, klavir, antička zbirka, crteži… Pre saznanja o kolekcionarstvu njegovom, znali smo da je vrhunski pesnik. Posle posete Trebinju, znamo da je bio titan.
Njegova poezija, baš kao i njegova filozofija i njegov grad su mistično zelene boje, ali i skerletno plavi, mesečasto beli i jantarni – zenice tigrova. Jedina je šteta što Dučić nije video najlepšu pesmu koju je napisao – lepršavo zelenilo, goruće buktanje ljubavne, zelene vatre u ljudima, drveću, pticama, strasno, stvaralačko drhtanje kamena – grad-utočište, grad-dom, grad-oproštaj, Trebinje.
Bonus video: Anton Pavlovič Čehov: Čovek je ono u šta veruje
