Tajne iz kultne knjižare: Pariski dani velikana književnosti

Kada je Silvija Bič otvorila biblioteku-knjižaru „Shakespeare and Company” 1919. godine, u Parizu su knjige na engleskom bile skupe i bilo ih je teško naći, pa su pisci i umetnici koji su se sjatili u prestonicu modernizma pojurili da se učlane u tu biblioteku. Ernest Heminvej, Džejms Džojs, Getruda Stajn, Eme Sezer, Simon de Bovoar, Žan Lakan, Valter Benjamin postali su članovi biblioteke i čak ih je vlasnica podsećala da vrate knjige kada su kasnili.

Upravo te kartice o pozajmljivanju knjiga i zapisi, koje je Silvija Bič sačuvala, a koje je digitalizovao Univerzitet Prinston, pružaju priliku da se zaviri u atmosferu Pariza prve polovine 20. veka i otkrije šta su čitali velikani svetske književnosti.

Jedna od kartica, rukom napisana, pokazuje, recimo, da je 1925. godine, pre nego što će napisati čuveni roman “Starac i more”, Hemingvej pozajmio memoare Džošue Slokuma “Jedrilicom sam oko sveta” (Sailing Alone Around the World), dok je Getruda Stajn uživala u istorijskim romansama i fantastici.

Silvija Bič je objavila Džojsov roman “Uliks” 1922. godine, ali je bila primorana da zatvori knjižaru 1941. kada je odbila da nacističkom oficiru proda poslednju kopiju Džojsove knjige “Finegana buđenje”.

Knjižaru je ponovo otvorio Džordž Vitman 1951. godine, a arhivu koju je Silvija sačuvala, preuzeo je američki Univerzitet Prinston 1964. i od 2014. radi na digitalizaciji.

Bogata građa, koja svedoči o navikama značajnih pisaca, umetnika, filozofa 20. veka, čuva se u 180 kutija i sada je dostupna istraživačima i na internetu u okvifru projekta “Shakespeare and Company”.

Džošua Kotin, profesor engleskog na Prinstonu i direktor projekta “Shakespeare and Company” kaže da je Silvija Bič opsesivno prikupljala sve kartice i zapise o pozajmljivanju knjiga.

– Zahvaljujući digitalizaciji sada imamo mogućnost da iskoristimo potencijal te arhive. Ta građa krije tako mnogo blaga koje treba otkriti. Kada bismo povezali sve papire iz te arhive dobili bismo toranj visok 78 stopa, a ja i dalje pronalazim nove dragocenosti. Eto uoči izbijanja pandemije pronašao sam rukopis za “Ballet Mecanique” Džordža Antajla iz 1924. godine koji je on dao Silviji Bič – rekao je Kotin za „Gardijan“.

Saznajemo i da je Hemingvej pozajmio više od 90 knjiga – od autobiografije čuvenog američkog šoumena F.T. Barnuma do “Ljubavnika lejdi Četerli”.

Zanimljivo je da je roman “Ljubavnik lejdi Četerli” pozajmio na osam dana i to u septembru 1929. – godinu dana nakon što je taj roman objavljen u Francuskoj i čak 30 godina pre objavljivanja u Americi.

Hemingvej je 1926. godine pozajmio knjigu Toma Džonsa “Borba bikova” (Bull Fighting) što Kotin povezuje sa scenom u njegovom romanu “Sunce se ponovo rađa” (1926). Takođe je u knjižari kupio kopiju svog romana “Zbogom oružje”.

– Želimo da razumemo genije. Da li to što je Hemingvej čitao, može da nam pomogne da razumemo ono što je pisao i zašto je tako značajan pisac. Zanimljivo je napraviti i paralelu šta mi danas pozajmljujemo iz lokalne biblioteke, šta nabavljamo preko Amazona, sa praksom ljudi u prošlosti. Istovremeno učimo o vrlo ličnim stvarima velikana – kaže profesor Kotin.

Zapisi, koje je vlasnica knjižare “Shakespeare and Company” sačuvala, prema rečima profesora sa Prinstona, donose i „iznenađujuću ili dirljivu priču“.

Malo pre nego što je umro, Valter Benjamin, nemački intelektualac jevrejskog porekla, pozajmio je iz biblioteke “Shakespeare and Company” dve knjige: Nemačko-engleski rečnik i “Fizička i metafizička dela” (Physical and Metaphysical Works) Frensisa Bejkona.

Kada su Nemci okupirali Francusku, Benjamin je pobegao iz Pariza, ali se ubio u septembru 1940, nakon što mu je španska policija rekla da će biti predat Gestapu.

Zanimljive su i veze na koje ukazuje dokumentacija, kaže dalje Kotin, te je tako Eme Sezer (1913-2008) francuski pesnik, pisac i političar, veliki borac za ljudska prava, iznova pozajmljivao dela pesnika “harlemske renesanse”, umetničkog pokreta sa središtem u Harlemu (Njujork), dok je Žak Lakan pozajmio opskurnu knjigu o irskoj istoriji, jer je čitao Džojsovog “Uliksa”.

Arhiva takođe baca svetlost i na manje poznate članove biblioteke, kojih je bilo na hiljade.

– Volim Alis Kilen. Bila je najaktivnija članica biblioteke. Pozajmila je na stotine knjiga tokom 18 godina. Ovaj projekat nam omogućava da učimo o svim tim ljudima i da ih zapamtimo – rekao je Kotin.

Američka bibliotečka asocijacija (ALA) zahtevala je da biblioteke uništavaju zapise da bi zaštitile privatnost svojih članova.

“Shakespeare and Company“ nije bila povezana sa ALA i Bič je zadržala sve.

– Verovatno je trebalo da uništi sve te zapise, ali sam srećan što nije – rekao je Kotin.