2
Setimo se vremena kada smo slobodno mogli da gledamo ruske filmove u kojima su siroti Rusi, poput Eisensteina u Ivanu Groznom, morali da “beže” u prošlost da bi nam rekli nešto o svojoj svakodnevici. Deluje da danas isto tako čestit reditelj koji želi da se pozabavi testosteronima i “pravim muškarcima” nema druge do da posegne za prošlim vremenima kada je “takvo ponašanje” bilo “normalno”.
Dakle, kao Eggers u Severnjaku. Međutim, ono što će biti još veći šok za “woke generacije” jeste kulturna aproprijacija u vidu toga da Nicole Kidman i Anya Taylor-Joy igraju Skandinavku i Ruskinju (zamislite da neka “belkinja” zaigra Japanku ili Vijetnamac Koreanca u Holivudu), dok liberalne elite neće oprostiti činjenicu da Alexander Skarsgard koji je u seriji Big Little Lies igrao supruga Kidmanove ovde igra njenog sina!?!
No, ispod svih ovih ozbiljno-neozbiljnih primedbi krije se jedna solidna, neformalna, interpretacija Hamleta koju Eggers u nekim trenucima možda (namerno) dovodi i do parodičnosti, dajući svom “Hamletu” ime Amlet. Ali, tamo gde je “danski kraljević” koji sveti oca češće bio intelktualna razbibriga za kontemplaciju osvete, moralnosti iste i tuceta drugih tema, Eggersov Amlet skoro “gladijatorski” demonstrira nemilosrdnost i nužnost fizičke osvete.
Dobrih, dvadeset i više godina, nakon što mu je stric Fjolnir ubio oca (ratnika i osvajača), izbegli Amlet je ruski vojnik koji teroriše komšije, kako su to tada svi činili. Nakon jednog posebno krvavog osvajanja, lokalna vračara podseća ga na njegov zavet da će osvetiti oca i majku. Amlet se potom pretvara da je rob koji biva poslat na imanje Fjolnira, koji je u međuvremenu izgubio kraljevstvo i sada živi na Islandu.
Kao i u The Witch i The Lighthouse, Eggersu je autentičnost vremena i lokaliteta veoma bitna. Njegov film “bolno ne mari” za senzitivnost današnjeg gledaoca i seva svim vrstama nasilnog ponašanja. Ali, bio sam impresioniran nadrealnim sekvencama i njegovim fantazmagoričnim momentima u kojima dominiraju motivi ondašnjeg sujeverja i paganske religije, nego “mirisom i ukusom” istorije. Nameran da svog junaka odvede u Valhalu kao pravednog osvetnika, Eggers mu je popločao put vrlo zlokobnim i vrlo maštovitim magičnim trenucima.
Skarsgard možda izgleda malčice “manekenskije” nego što bi želeli od jednog sirovog vikinga, ali je zato stoprocentno bio odan ulozi i brojnim oblicima fizičkih izazova. A ni ostatak kasta, uključujući pomenutu Kidmanovu, ne kvari užitak iz sličnih razloga.
Severnjak, za razliku od Gladiatora, ima manje “oskarovskih” preferenci i manje se diči svojom dramom nego svojom uber-muškom akcijom. Čak malo deluje “špageti” u tome. Ali, možda nam baš to fali danas. U filmovima. Ne i u životu.
OCENA: 7/10
Bonus video: Milan Stanković Sevdah baby_ Konstraktina pobeda je tektonski poremećaj