0
Nisam siguran da su distributeri pogledali film čiji su originalni naslov "Men" za bioskope priredili u "Oni", umesto u daleko logičniji “Muškarci”. Zapravo, pomišljam da jesu pogledali, ali da su shvatili da bi ovaj drugi naziv bio malkice “previše” za film koji je toliko pro-feministički da se graniči sa skoro idiotskim prezirom prema muškom polu. O, da.
Glavna junakinja je Harper (Džesi Bakli, nakon saradnje sa Čarlijem Kaufmanom već privikla na ovu vrstu avangarde) koja nakon burne, razilazeće svađe sa mužem, koja završava njegovom smrću (možda nesrećan slučaj, možda samoubistvo), iznajmljuje kuću u mirnom, pastoralnom engleskom kraju.
Samo da bi potom bila izložena maltretmanu od strane različitih muškaraca (uvek isti glumac, Rori Kiner, kao nagi, ludi muškarac, dečak, lokalni pop, vlasnik pomenute kuće). Isprva, nivo maltretmana je psihološki, da bi zatim lagano prerastao u nešto što može da bude i vrsta opsedanja kao u „Straw Dogs“, da bi se na kraju sve pretvorilo u proto-Kronenbergovsku ekstravagancu koja, moram da priznam, završava uznemirujuće cinično i glupo. Time što joj muž (da vam ne objašnjavam od kuda i kako sad on tu) saopštava da (joj) je sve radio “zato što je voli”.
Formalno, Oni je psihološki horor u kome je Harperina savest (tj griža iste) otelotvorena u pomenutim muškarcima koji različitim pristupima nalaze načina da je okrive za muževljevu smrt. Kao što rekoh, od nekog trenutka to prerasta u nadrealno progonjenje koje se (za moderan engleski horor) završava arthausičnim tretmanom klasičnih elemenata horora gde ovi umesto jeze za gledaoce kreiraju pseudo-intelektualno i simboličko poentiranje čitave postavke.
Sve to samo po sebi ne bi bilo naročito strašno (ni kao horor, ni kao društvena kritika) da Aleks Garland (Ex-Machina, Annihilation), i inače sklon “ugroženim heroinama”, ovaj put do banalnosti nije jednostrano isterao “muški progon” sirote Harper i potom, kao da tolike otvorene rane nisu bile dovoljne na “muškom biću”, sve zaokružio nečim što naoko deluje kao tipičan “muški izgovor” kada je maltretiranje žena u pitanju- a to je da su sve uradili iz ljubavi.
Ništa od toga ne dešava se na terenu koji pretenduje na diskusiju, već skoro podanički podilazi “meToo” trendovima prvo konceptualno postavljajući stvar “da su svi muškarci isti”, a potom i da su svi oni narcisoidno slepi za svoje mane. Što, možda, može da bude premisa za horor (i to nenaročit), ali nikako za film koji sebe vidi kao “prestižno” štivo.
OCENA: 3/10
Bonus video: Prijem u Srpskom kulturnom centru povodom filma „Leto kada sam naučila da letim“