Važne poruke za društvo ogrezlo u korupciji i kriminalu: Kritika filma "Emilija Perez" 

Piše: Dejan Šapić

A upravo je to tema filma "Emilija Perez", koji je režirao Žak Odijar, a prikazan je na 30. Festivalu autorskog filma.

Saznajemo da je narko bos Manitas (igra ga španska trans glumica Karla Sofija Gaskon) već dve godine u procesu tranzicije i da uzima hormonske terapije. Nikome to nije rekao dok nije shvatio da čitav aranžman pronalaska destinacije i dogovor s doktorima na klinikama za promenu pola može da uradi jedna advokatica, koja u Meksiko sitiju zastupa klijente sumnjivih moralnih načela. Na advokatici je da to prihvati i zauzvrat dobije milionski novčani iznos - druga opcija jeste da bude ubijena pošto je saznala tajnu zloglasnog Manitasa. Kada advokatica prihvati ponudu, rodiće se Emilija Perez, nekadašnji ubica i nasilnik, sada žena koja je odlučila da se iskupi za sve što je počinila u prethoodnom životu kada je bila muško.

Odijar je za glavnu ulogu advokatice Rite odabrao Zoi Saldanu, a ona će Emiliji Perez biti posrednik između dvostrukog života - tajnog identiteta i porodice. Posvetiće se i pronalasku nestalih koje su njegov i drugi narko karteli ubijali i nemilosrdno masakrirali. Odlično držeći konce Saldana (proslavila se ulogama u oba dela “Avatara” i zapažena u “Zvezdanim stazama” iz 2009.) pokazala je umeće da s lakoćom balansira između drame i muzičkih partitura sa plesom i pevanjem. Vrlo je prirodna, odaje utisak stvarne osobe za razliku od, recimo, Lejdi Gage koja se u “Džokeru 2” trudi iz petnih žila da bude i glumica, pevačica i igračica.

Dok se Odijar nije bavio dublje pitanjima transrodnih osoba prikazavši to kao “rutinsku stvar” čini se da je žiri u Kanu podlegao korektnosti kada je nagradu za žensku ulogu ravnopravno podelio timu glumica ovog filma: Zoi Saldani, Karli Sofiji Gaskon, Seleni Gomez (koja ne baš ubedljivo igra suprugu mafijaša Manitasa) i Adrijani Paz (korektna uloga Epifanije, ljubavnice Emili Gomez).

Ne bežeći od patetike, Odijar je tokom celog filma sa ponosom ističe kao zastavu s kojom izlaze da demonstriraju njegove junakinje, slično kao u srceparajućem "Difanu" iz 2015. nagrađenog Zlatnom palmom u Kanu. Možda bi i ove godine uspeo da je osvoji da je napravio koherentniji, film čvršće strukture. Povremeno vidno pada u tempu i muzičke numere, više za pevanje nego ples, suptilno ga izvlače iz monotonije zadržavajući gledaoca porukom: "Sačekaj, desiće se nešto mnogo zanimljivo". I stvarno se dešava dosta toga, nekada više, a nekad manje ubedljivo. Do kraja razrešava veličanstvenu priču prepunu poruka za meksičko društvo ogrezlo u kriminalu i korupciji, što je opet samo simbolika jer je Emilija Perez oličenje pokajanja i samopožrtvovanja. U potrazi za iskupljenjem grehova, koja je načinila kao muškarac u liku žene postaje dobrotvor i tolerantna prema preljubama svoje supruge, one iste žene koja mu je bila verna dok je bio muškarac.

Taman kad pomislite da gledate razigranu, veselu dramu s pevanjem i igranjem, reditelj vas u drugoj polovini filma demantuje, prešavši “na teren” Almodovara, uz saosećanje, podršku, ljubav, patnju prema ženskim likovima. Polako vodi do preokreta i slede obračuni s pucnjavom i akcijom da bi na kraju poentirao melodramom. Korektan i razumljiv porodičan film namenjen svim uzrastima.

https://www.youtube.com/watch?v=Aj8pWdm6ZCE

Bonus video: Srdan Golubović o FAF-u