0
Zamislite da je neko došao na ideju da za sto miliona dolara napravi dramatizaciju života Elvisa Prislija na način na koji to povremeno radi "Histori kanal", kada želi da relativno suvoparnoj istorijskoj priči da dodatni zamah dramskim ilustracijama ključnih događaja. E, pa, Baz Lurman je uradio upravo to. Za 85 miliona.
Formalno, Elvis je hiper-postmodernizam urađen u kombinaciji spotovske režije i mlako odigranih dramskih scena u kome preko pet hiljada kadrova radi u korist mlađih gledalaca kojima održavanje pažnje nije jača strana. Od samog početka pa do samog kraja (koji morate da čekate 159 minuta), Baz, kao u loncu, kuva istorijske momente, Elvisovu biografiju, emocionalne detalje (uvek potkovane odgovarajućim saundtrakom) i ta komplikovana mešavina prebogato je oblivena svim mogućim manirima njegove režije- od splitskrina, preko insertovanja animiranih delova, kombinacije stvarnih i filmskih scena koji, nažalost, uverljivije služe kao portfolio za njegove kapacitete nego priči.
Suštinski, film je nepodnošljiva re-mitologizacija Elvisa kao ultimativne žrtve što je, opet, sasvim u skladu sa aktuelnim narativom u kome je svako od nas žrtva samo ako se pozabavi time. Tu, neformalni glavni junak ovog filma, Tom Parker, Elvisov menadžer (u odličnom kastingu dijaboličnog “sneškabelića” Toma Henksa) služi kao zli pokretač svih Elvisovih muka, kome se ovaj prvo predaje naivno, a potom, upleten u komplikovanu finansijsku mrežu, ne može da ga se ratosilja. Srećom, nismo izloženi najbrutalnijem patetičnom “Sandens” filmu najviše zahvaljujući maestralnom Ostinu Batleru koji je uspeo da u Elvisu zadrži dovoljno harizme, seksipila i rokenrol duha.
Na površini, Elvis je svojevrsno propiranje lika i dela kome su mnogi (setimo se Čak D-ijeve “Elvis never meant shit to me”) zamerali da je licemerno pokrao crnu muziku, kao i da nikada ni njoj, ni crnim muzičarima nije ukazao značaj koji su imali za njegov uspeh.
Baz pažljivo od početka Elvisa gradi kao momka sa Juga, koji je izrastao iz crne kulture, kojoj je potom, baš kao i crnim muzičarima (B.B. Kingu i Rozeti Tarp), tokom svoje karijere ne samo uzvraćao zahvalnost, nego joj na izvestan način i otvorio put ka mejnstrimu. Što je možda istina, ali ovde deluje kao tendenciozna agenda zagrčena soup-opera momentima Parkerove tiranije (i, kasnije, nesrećnog braka sa Prisilom).
Od svih filmova Baza Lurmana najbolja mi je njegova serija „The Get Down“, o počecima hip hopa u Njujorku. Elvis u najvećoj meri deluje kao filmski dajdžest neke takve serije u kojoj su se autori nijansiranije pozabavili Elvisovom karijerom i pratećim životom. Gde su momenti poput smrti Elvisove voljene majke imali celu epizodu, a ne samo jednu montažnu sekvencu koja završi Elvisovim cmizdrenjem u ormanu.
OCENA: 4/10
Bonus video: Nepoznate zanimljivosti o poznatima kroz mitove i anegdote