Kritičarka iz Italije o Beogradu, albanskom diplomati, Bajcu

"Moja prva šetnja, još uspavanim Beogradom, donela mi je taj isti zvuk, istu tu toplinu, istu lepotu koju nalazim u romanima pisaca, kao da sam ovde rođena ili ovde živim", piše italijanska kritičarka Ana Latanci, opisujući svoj susret sa gradom, albanskim piscem, prevodiocem i diplomatom Virđilom Mučijem i, ponajviše, sa srpskim piscem i izdavačem Vladislavom Bajcem.

Priredio: Matija Jovandić

– U Beogradu je jedna italijanska kritičarka već desetak dana. Napisala je jedan neobičan tekst za italijanski portal, sastavljen od uvoda (kako se uopšte rešila da dođe u Beograd, preko mog italijanskog izdavača), dela o Beogradu (oduševljena je toliko daje produžila avionsku kartu za povratak), dela o jednom albanskom diplomati koji radi ovde u albanskoj ambasadi, a koji je prevodilac knjiga sa srpskog i pisac, i trećeg dela – da izvinite, o meni – kaže pisac i izdavač Vladislav Bajac.

Italijanska književna kritičarka i povremeno novinarka Ana Latanci iz Beograda je poslala tekst objavljen na portalu „Letaratur“, na kom se, kako navode u redakciji, „putuje po svetu kroz književnost“. Ona u tekstu naslovljenom „Balkan, nežno parče zemlje“ piše da je u Srbiju došla podstaknuta projektom izdavača Livija Mucija, urednika edicije „BesaMuci“, koji približava pisce sa Balkana čitaocima u Italiji.

„Veština da se maštovito pripoveda o stvarnosti, veština da se piše tako skladno da to opija čitaoca, nešto je što balkanski autori znaju da rade. Njihova maštovitost, uokvirena krajnjom muzikalnošću, svaku knjigu, koliko god ona bila delikatna, makar i najrealističniju, čini nekom vrstom bajke. Upravo od ove osobenosti želim da počnem da, u realističkom smislu tog pojma, upoznajem Balkan kroz kulturu, kroz knjige i pisce, da ‘prenesem’ glasove balkanskih autora u Italiju“, piše novinarka i kritičarka, navodeći da upravo tu počinje „njena avantura na Balkanu“.

U Beograd je stigla u zoru, piše, umorna od dugog putovanja, usred pandemije, sa taksistom komunicira preko aplikacije za prevod sa italijanskog na srpski, on joj priča o merama predostrožnosti koje se sprovode ovde protiv širenja virusa, a na njeno pitanje kako da dođe do centra grada, preporučuje joj: „Uvek idite ka gore“.

„Popnem se i posle nekoliko minuta nađem se pred neočekivanim spektaklom: Trg republike, na kom je spomenik kneza Mihaila Obrenovića na konju. U minutu, možda u tih nekoliko sekundi, rodila se moja ljubav prema Beogradu (ja, neizlečivi romantičar, verujem u prvi pogled). Šok, vazduh koji sam udisala u tim trenucima obavijao me je neodoljiv. Moja prva šetnja, još uspavanim Beogradom, donela mi je taj isti zvuk, istu tu toplinu, istu lepotu koju nalazim u romanima pisaca, kao da sam ovde rođena ili ovde živim. Da li će tako biti i sa ostatkom Balkana?“, piše Ana Latanci i dodaje da joj se uverenje da će biti tako pojačalo istog sekunda.

Piše da je potom dobro doručkovala u jednom restoranu na Dorćolu, gde se služi hleb od sušenog paradajza, i onda se ispred susrela sa Virđilom Mučijem, albanskim diplomatom i piscem, dobitnikom nagrade „Kadare“ za 2018. godinu za roman „Piramida duhova“, prevedenim i u Italiji. Mučija je upoznala pre godinu dana, kada ga je intervjuisala, i on je za nju „neiscrpan izvor kulture“. Izuzetno je cenjen u Italiji, piše kritičarka, višestruko je darovit, podjednako dobro piše i fantastiku i drame. „Njegov stil ima sve što dobro pisanje, da bi se smatralo takvim, mora da ima: muzikalnost, konkretnost, šarm, dramatičnost sa daškom originalnosti koja je samo njegova i nema veze sa drugima“, ocenjuje ona. Sa Mučijem, „prijateljem i učiteljem“, odlazi u „Klub književnika“, „vanvremensko mesto kroz koje su prošli ljudi kalibra Alfreda Hičkoka, Alberta Moravije, Simon de Bovoar i mnogi drugi“. „Mesto obavijeno magijom, koje miriše na kulturu“, zaključuje ona.

Italijanska kritičarka piše potom da je nedelja u kojoj je počela da upoznaje ovaj „nežni deo Evrope“ kulminirala sastankom sa Vladislavom Bajcem, „srpskim piscem, novinarom i urednikom“. Sa Mučijem i njegovom suprugom, kao prevodiocima, kaže, odlazi prvo u „Geopoetikinu“ knjižaru, a potom prelaze u Bajčev radni prostor.

„Ima živahan pogled, Bajac, i osmeh nekoga ko je zaista zadovoljan onim što radi, kako radi, sa crtom gorčine u pozadini, kakva se ne zapaža lako u očima drugih. Dočekuje nas ljubazno i s ponosom u svom svetu: njegov radni prostor nalazi se u staroj zgradi, nedaleko od biblioteke. Ambijent je sređen, gotovo patiniran, prepun knjiga, uređen sa onakvom naklonošću kakvu poznaju samo oni koji vole knjige. Radni sto pripada onima koji rade, ali pokazuje i određeni poredak stvari; volim što vidim u tako prijatnom okruženju koje se graniči sa savršenim čašu ostavljenu na stolu, sa ostacima tečnosti boje ćilibara. Čaša je pažljivo spuštena na podmetač, ali je i znak vremena koje je neko (verovatno sam Bajac) proveo na tom mestu, predmet za opštu upotrebu, detalj ljudskosti koja je tuda prominula malo pre“, opisuje Ana Latanci.

I pisac je, čini se, ostavio prilično upečatljiv utisak na posetiteljku.

„Sviđa mi se Bajac, govori sa oduševljenjem, kaže mi da je u životu uradio zaista sve, da je upoznao ličnosti određenog nivoa, da je snimao i filmove, a ono što me najviše dotiče je osećaj sreće. Sreće što je uspeo da postigne toliko stvari, jer je uradio sve, bogatstvo što je preveo i objavio romane poput ‘Imena ruže’, što mu je omogućilo da proširi krug poznanika ljudima poput Umberta Eka (ovde je očigledno u pitanju nenamerna greška, „Geopoetika“ je objavila Ekovo „Ostrvo dana pređašnjeg“, prim. prir). Njegov stav može da deluje kao stav nekoga punog sebe, ali je u stvarnosti to samo čist ponos onih koji su to uspeli da urade“, piše Ana Latanci.

Prepričava potom i delove intervjua, koji bi trebalo da bude ovih dana objavljen u Italiji, u kojima Bajac govori o želji da „napusti svoje nebrojene obaveze i da se posveti isključivo pisanju“, a potom i o njegovoj knjizi „Hamam Balkania“, objavljenoj na italijanskom još 2012. za koji kaže da je „jedinstven spis koji se odvija u dve različite vremenske ravni, u kojima Bajac pripoveda o teškoćama čoveka da se prepozna, što može biti razoreno propustljivošću granica“.

„‘Razbio sam granice’, kaže Bajac, ‘jer ranije, kada ništa nije bilo ograničeno, nije bilo takvih problema sa identitetom čoveka’. Srpski pisac se podsmeva, ironiše i analizira, jer, kako kaže, ‘sve počinje kod nas'“. Ogoljen je u svojoj knjizi, a nastavlja i lično, kada uz patnju koja se delikatno pomalja, ali težak kao gromada, objašnjava tu neosuđujuću poziciju koja se javlja u Hamamu. A on to objašnjava pozivanjem na deo svog života, koji se tiče dualnosti, koja možda nedostaje, sa njegovim bratom blizancem.
‘Uvek sam se osećao kao da je nešto bolesno iznutra’, očigledno je u metaforičkom smislu, ali to je rečenica koja pogađa i povlači latentnu dramu kakva se, međutim, možda sa zrelošću, pojavljuje na jasan i nekako spasonosan način“, prepričava razgovor Ana Latanci.

Italijanska kritičarka primećuje i da Bajac s ponosom govori o svojoj izdavačkoj kući, koja se bavi „isključivo kvalitetnom literaturom“, a taj izraz je zbunjuje, nakon čega joj on objašnjava šta hoće da kaže na primeru „Imena ruže“, koji je „triler, a istovremeno veoma dubok, dubok, važan“ i dodaje da mu je Eko poslao 40 stranica „samo da bi razjasnio opis čamca“.

„Razgovaramo ponovo sa Vladom, koji je u Italiji objavio i ‘Podmetač za snove’ (Besa izdavaštvo, 2008), zbirku kratkih priča u svetu fantastike i svetu snova. Fascinirana sam načinom na koji Bajac govori ukratko o ovoj knjizi. On prilazi, prvo koristi naslon fotelje kao oslonac, a onda se naginje, jer želi da mi objasni – kada sam naterala prevodioca da kaže sa koliko strasti se odnosim prema snovima i jungijanskoj teoriji o svetu snova, sa čime njegova knjiga u osnovi nema veze – da su to bajke i priče koje se završavaju poukom i kreću se fantastičnim svetom snova. Radi to nežno i to poštujem.

‘Da, istina, pogodili ste… Nisam pročitala knjigu, ali sam bila očarana naslovom, naslovnom stranom, sa nekoliko opisa na internetu. Znam da postoji, ali, Vlado, sada stvarno želim da to pročitam!’. I time se opraštamo, i tako me očarava čovek koji svoj život stavlja u službu kulture, koji u svoju zemlju donosi kvalitetne knjige i koji, pre svega zna i ume da kaže“, zaključuje Ana Latanci, dodajući da će iste večeri pogledati i film „Agina kuća“ rediteljke Lendite Zećiraj, prikazan na festivalu „Mirdita, dobar dan“ u Beogradu.