1
Postoji rečenica u romanu, kada se sklone svi likovi, a vi imate mogućnost da zaista čujete Ostera kako kaže: "Možete da nastavite dalje, ali praznina i bol ostaju zauvek". Kada je počeo da piše roman 2017. godine, uz sve svoje predosećaje, nije mogao znati da će mu ovo biti poslednje delo koje će napisati, kazala je prevoditeljka Ivana Đurić Paunović povodom posthumnog izlaska romana "Baumgartner" Pola Ostera (1947-2024) u izdanju "Geopoetike".
Paunovićeva je Ostera lično poznavala i prvi put je nakon njegove smrti okupljenjim medijima danas govorila o ovom autoru kojem je posvetila i svoj doktorat, a prevela je čak 14 njegovih knjiga.
– Nedavno sam ponovo poslušala neke ranije njegove intervjue u kojima je govorio o tome kako mi ne možemo da znamo koji je trenutak onaj konačni. Uvek je sa zebnjom pominjao smrt svoga oca koji je u šezdesetim godinama, punog zdravlja, samo odjednom umro. Kako se približavao tim godinama, mislio je da će to i njega stići. Pričao je i o majici koja je preminula sa 77 i, eto, on je baš u toj dobi otišao – navela je Paunovićeva.
Podsetila je na piščeve reči iz intervjua kada je imao 55 godina u kojem je priznao da je „do sada sve nakako išlo i trajalo, ali da sada oseća da telo počinje da priča neku drugu priču, a glava stoji gde jeste“.
Roman „Baumgartner“ kritičari su, pre svega, predstavili kao prozu koja se bavi starenjem, sećanjem i gubicima. Povodom starenja, Oster je voleo da citira svog prijatelja, američkog pesnika Džordža Openhajmera koji je rekao: „Čudo kako se to dogodilo jednom malom dečaku!“
Priču ovog romana Pol Oster plete oko profesora Saja Baumgartnera (70), kog čitaoci upoznaju deceniju nakon smrti supruge Ane, koja je izgubila život u strahovitoj nesreći u talasima. I sam se suočava s nizom neprijatnih situacija, poput one da se žestoko opeče na vreli tiganj ili surva niz stepenice kada je silazio do podruma.
– Dok sam prolazila kroz ovu priču na pameti su mi bile Beketove reči: „Ne mogu dalje, idem dalje“. Ti njegovi pokušaji da iz dana u dan osmisli vreme, da se nekako vrati u život su poluuspešni. Rečenice su sve duže i duže. Kao da se jezikom hvatao za trenutke u želji da oni ne prođu, da se ne prekine priča zauvek. Kao prevodiocu mi je bio veoma važan ritam koji je poput otkucaja srca, damari života za koje se Baumgartner hvata, i što je najvažnije ima mnogo humora u toj tragediji, specifičnog Osterovog humora – otkriva prevoditeljka.
Humor je Polu Osteru, dodaje, bio veoma važan, jer se njime suočavao sa tragedijom.
– Koristi svoj dar i potrebu za fizičkom komedijom, jer telo je tu da nam se naruga kad umislimo da za nas ograničenja nema. A, šta nama ostaje, nego da se rugamo sami sebi – kaže Paunovićeva.
Tragediju koja se našla u romanu, pogibija supruge glavnog junaka, kao da je Oster, donekle, prepisao iz sopstvenog života. Jer, podsetimo, tokom poslednjih godina američkog pisca zadesili su traumatični događaji. Najpre je njegova unuka, beba, preminula, dok ju je čuvao Danijel, njegov sin iz prvog braka. Nedugo zatim, i Danijel umire od prekomerne doze narkotika. Bilo je to u aprilu 2022. godine. Prošlog marta Osterova druga supruga saopštava svetu da pisca „bombarduju hemoterapijom i imunoterapijom“ i da bračni par živi u nečem što je nazvala – „Kancerlendom“.
Ivana Đurić Paunović bila je u procesu rada na prevodu kada je Pol Oster preminuo, što joj je palo veoma teško, ali kako je istakla, srećna je što je imala priliku da ga upozna uživo, pored dugogodišnjeg dopisivanja.
– Da nije bilo novinarke Nede Valčić Lazović, autorke emisije „Savremeni svetski pisci“ koja je sa njim radila dva intervjua, verovatno se nikada ne bih okuražila da ga upoznam. Meni je bilo divno da godinama ćaskam sa njegovom sekretaricom, jer Oster nije koristio ništa osim pisaće mašine i olovke!
To je izgledalo tako što, kako je objasnila, vi pošaljete mejl, sekretarica ga odštampa, da mu da pročita, on uredno odgovori rukom, ona to pošalje faksom i to je to.
– Uživala sam u tim pismima, sve ih čuvam i mnogo mi znače. Njegovi romani bili su mi utočište, te sam se bojala da lik i delo kada ga upoznam neće biti isti. Dvadeset i pet godina sam bila prevodilac njegovih romana i desilo se da na moj 50. rođendan budem u Osterovoj kući. Razgovarali smo više od pet sati. Pošto je počeo kao prevodilac, gajio je ogromno poštovanje prema ljudima koji prevode književnost. Prvo što me je pitao je bilo: „Zašto neko kao ti želi da prevodi moja dela?“. Odgovorila sam mu da je to moja potreba, da predajem američku književnost i da se kroz prevođenje najviše približim samom tekstu. Pol Oster je bio tako skroman, normalan, prijatan, topao čovek, da sam bila prilično zatečena – ispričala je uz jake emocije,
Evocirajući uspomene navela je i da su Osterova supruga Siri i on bili divni prema njoj, novinarki Nedi Valčić Lazović i snimatelju:
– Inače, on je imao svoju radnu sobu u suterenu, dok Siri ima svoju u potkrovlju. U prizemlju je dnevna soba i kuhinja u kojoj se nalaze ujutru i uveče. U tom prostoru gde je pisao nije bilo prozora, imao je jednu policu, sto i stolicu. Uveo me je unutra u taj njegov najintimniji prostor gde stoji pisaća mašina i rukopis na stolu. Stresla sam se. U jednom trenutku mi je kazao: „Moram da ti poklonim nešto posebno, jer si ti posebna“. Dao mi je ručno rađenu knjigu koju su ilustrator i on pravili za beskućnike u Americi. Poznato je da se Oster često bavio aktivizmom, bio je jedan od uticajnijih kritičara savremenog sveta, posebno američkog društva!
Kada je završavao ovaj roman, nastavila je, saznao je za dijagnozu karcinoma i lečenje je počelo.
– U jednom trenutku palo mi je na pamet da piše knjigu svojima, ostavlja poruke ženi, ćerki, unuku i čitaocima – „da je to sve okej, da će biti tu, sa njima“. Zato, kraj dela nije kraj. U poslednjim rečenicama on je krenuo u novu priču, priču koju neće on ispričati, ali hoće njegovi čitaoci – zaključila je Ivana Đurić Paunović.
Direktorka “Geopoetike” Jasna Novakov Sibinović istakla je ovom prilikom da joj je ostala najveća žal što nisu uspeli da ispune veliku želju da dovedu Pola Ostera u Beograd, ali da joj je i najveća sreća što je ova izdavačka kuća prevela uz Ivanu Đurić Paunović čak 14 njegovih romana od kojih su najvažniji svakako “Mesečava palata”, “Njujorška trilogija”, “4321”, “Levijatan” i drugi. Takođe je izrazila veliku želju da “Geopetika” nastavi da prevodi i ostala njegova dela.
Bonus video: Pisac Georgi Gospodinov u Beogradu
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
