0
Komedija “Kovači“ po tekstu Miloša Nikolića, u režiji Nemanje Rankovića, biće večeras premijerno izvedena na Maloj sceni Narodnog pozorišta Užice.
Kovači su ljudi iz naroda koji kuju svoje sudbine po matricama po kojima su vaspitavani i odrastali, rekao je za Nova.rs reditelj Nemanja Ranković.
– Ako imamo nameru da bar pokušamo da zaustavimo ovaj pravac kojim celokupno čovečanstvo klizi, da se bar zapitamo kada je koji rat nekome nešto dobro doneo, čemu bilo koji sukob i na koji način oblikujemo svoj život i svoje misli – na dobrom smo putu. Ako bismo uspeli da se zamislimo nad pitanjima koja ova predstava otvara, mislim da bismo napravili značajan korak – kazao nam je pred večerašnje prvo izvođenje reditelj “Kovača”.
Ovo je 560. premijera ansambla Narodnog pozorišta Užice. Prema rečima pisca, reč je o nekoj vrsti antičke drame postavljene naopako, gde jedna ozbiljna tragična situacija postaje smešna. Reč je o verbalnoj komediji u kojoj je Srbin kovač, koji je pre Drugog svetskog rata imao i svoju kovačnicu, i svoju ženu i svog sina, suočen sa činjenicom da je njegova kovačnica bila njegova, da njegova žena nije bila samo njegova, a da njegov sin uopšte nije njegov. Dolazi u jednu bavarsku kovačnicu, u kojoj je kovao dok je bio u logoru za vreme rata, da vidi da možda sin bavarskog kovača nije njegov. Tako počinje komedija u kojoj se ispostavlja da je sin Nemca kovača Srbin, da je sin Srbina kovača Rus a da je sin Rusa kovača Nemac.
Reditelj Nemanja Ranković za naš portal kaže da je Nikolićev tekst remek-delo, jer se bavi ozbiljnim temama pa je danas mnogo aktuelniji nego kada je 1992.godine napisan.
– Cela priča tog jačanja neke nacionalne svesti i insistiranje na različitostima mene dovodi u neki vid straha sa pitanjem šta će biti sutra. Povod je jednostavan, jer se bavi čovekom i njegovim osećanjima, a kovači su ljudi iz naroda koji kuju svoje sudbine po matricama po kojima su vaspitavani i odrastali. U celoj konstrukciji sadržana je poruka i tematika celog komada. A, to je: “Hajde samo da budemo ljudi”.
Ranković misli da je poruka i potreba da se čovek vrati razumevanju i toleranciji. što u današnjem vremenu izuzetno nedostaje.
– Ako imamo nameru da bar pokušamo da zaustavimo ovaj pravac kojim celokupno čovečanstvo klizi, da pokušamo da se bar zapitamo kada je koji rat nekome nešto dobro doneo, čemu bilo koji sukob i na koji način oblikujemo svoj život i svoje misli, na dobrom smo putu. Ako bismo uspeli da se zamislimo nad pitanjima koja ova predstava otvara odgovore, mislim da bismo napravili značajan korak. Ja sam verovao da će uzroci svih stradanja i nesreća na ovim prostorima, danas 2024, biti daleko iza nas i da ćemo o tome učiti kao o periodu naše mračne prošlosti i ljudske gluposti. Plašim se da nisam bio u pravu.
1
4
7
Ako su podele koje su u vreme nastajanja ovog teksta bile na nacionalnoj osnovi, Rankovića smo pitali koje su to podele danas i na čemu su one zasnovane?
– Čovečanstvo je izabralo jednu jedinu ideologiju, možda je ona uvek i bila prisutna a da je ja nisam tako percipirao. A, to je novac. Sada je vrlo lako napraviti razdor i podelu, a svaka vodi ka sukobu. Neprihvatanje drugosti, drugačijeg mišljenja, bitisanja, nas neminovno vodi u sukob. Ako drugoga ne možemo da prihvatimo takvog kakav jeste, ako ne probamo da ga razumemo i on ne proba da razume nas, to je problem i razdor – priča Ranković.
Dodaje da je među ljudima mnogo više sličnosti nego razlika, a da je komunikacija i međusobni dijalog od presudnog značaja.
– U celom svetu se zahuktala ta neka potreba za insistiranjem na različitosti u odnosu na ono što nam je možda isto. Ja želim da verujem da ima mnogo više onoga što nam je zajedničko od onoga što nas razlikuje, deli i razdvaja.
Smatra, kako kaže, da je važno shvatiti da smo svi ljudi i da svi imamo, manje ili više, iste potrebe i da je potreba da krenemo da se uvažavamo.
– Ovo možda zvuči utopistički, ali mislim da na ovom svetu ima mesta za sve i da za svakog postoji deo na kome će biti srećan. Važno je da se radujemo, i tuđem uspehu i sreći, i da pokažemo empatiju za ljudsko stradanje. Hajde da pokušamo da se čujemo, jer ćemo se bolje razumeti. Najlakše je postaviti bedeme oko sebe i staviti se u poziciju onoga ko je za sve u pravu i da je istina samo njegova. Na to dolazi da, ako ne misliš i ne postupaš kao on, onda si njegov neprijatelj, i tu su podele – objašnjava Ranković.
Pozorište mora da ima svoju širu misiju, nastavlja naš sagovornik,i ističe da je komad “Kovači” izabrao zbog mobilnosti jer, bez scenskih uslova, moguće ga je igrati i u sredinama koje nemaju pozorišne uslove pa i u svakom selu.
Miloš Nikolić je napisao dve verzije komada „Kovači“. U jednoj, koja će večeras biti izvedena na maloj sceni užičkog teatra, igraju tri glumca a u drugoj četiri. Iako je tekst izuzetno obiman Ranković se odlučio da ga igraju Nikola Penezić u liku Ace kovača iz Banata, Slobodan Ljubičić kao Petar kovača iz Bavarske i Divna Marić kao žena Lujza.
Bonus video: Užice postalo prestonica kulture pa izbacilo umetnike iz svojih ateljea na ulicu