1
Pozorište, kao i ostale grane umetnosti, bije bitku sa postmodernim cinizmom i relativizacijom, dekonstrukcijom i „izmišljanjem tople vode“, a meni se čini da je suština ispričati dobru priču, kaže za „Novu“ dramaturg Narodnog pozorišta, autor komada „Uspavanka za Aleksiju Rajčić“.
Priznanja koje je predstava „Uspavanka za Aleksiju Rajčić“ osvojila teško je nabrojati. Među njima je najvažnija Sterijina nagrada za najbolju predstavu, prva koju je osvojilo Narodno pozorište u Beogradu, kao i za glumu, režiju, muziku, tekst… Nagrađivana je i na festivalima u Aleksandrovcu, Šapcu, Beogradu, Banjoj Luci…
Autor ovog remek-dela Đorđe Kosić, mladić od 27 leta, koji za sobom već ima impozantan stvaralački opus, objašnjava za naš portal da je ovu dramu u stihovima odlučio da napiše kao diplomsku predstavu.
– Te godine kad sam diplomirao osećao sam opšte osećanje mučnine i nemoći na rodno nasilje prisutno u neposrednom okruženju, među prijateljima, komšijama, ali i u javnom medijskom prostoru. Tako se izrodila ova tema. Stihovi su mi nudili jedno formalno poigravanje sa tekstom, dijalog sa našom narodnom poezijom i tome kako ona korespondira sa problemom rodnog nasilja danas. To je bio razlog za odabir takve forme.
Iako ste za ovo delo dobili prvo nagradu Sterijinog pozorja za originalni domaći dramski tekst za 2019/2020, čini se da nije bilo lako postaviti je na scenu…
– Mislim da svaki dramski autor, a ponajviše neizvođeni ili malo izvođen, gaji bojazan prema tome kako će se postaviti njegov tekst, jer inscenacija nosi odgovornost toga da predstavi ne samo konkretni dramski tekst već, na neki način, i samog pisca. Međutim, zaista sam imao mnogo sreće, najpre u tome da se „Uspavanka“ postavi u Narodnom pozorištu, a zatim u timu koji se okupio oko teksta. Vanja Ejdus je nekako od početka bila zainteresovana za ulogu i glavni glas podrške da se drama postavi, i na tome sam joj neizmerno zahvalan. I, naravno, naše najznačajnije pozorišne nagrade svedoče o tome kakvu je bravuroznu glumačku partituru stvorila. Meni je sada teško da zamislim lik Aleksije Rajčić a da ne mislim na Vanju, koja je osvojila tu ulogu, i za mene je to – to, Aleksija. I ostali elementi postavke, režija Juga Đorđevića i muzika Nevene Glušice, zajedno sa kostimom, scenografijom, kao i igra ostalih izvođača, prepliću se na način koji je komplementaran i, rekao bih, prilično svež. Ne mogu da zamislim bolji skup umetnika koji bi postavio ovaj tekst.
Ko je otkrio vaš spisateljski dar i kada ste shvatili da je to definitivno vaša profesija?
– Dugo sam se amaterski bavio glumom amaterski u Studio Centru kod Nenada Radovića i trebalo mi je vremena da shvatim da me pričanje priča zanima na drugi način i kroz jedan suštinski samotniji proces. Roditelji su mi uvek bili velika podrška. I meni i bratu i sestri, koji su takođe umetnici, svako u svom polju rada. Moj brat Nikola je slikar, a sestra Anđela muzičarka. Volimo da se šalimo da smo pokrili glavne grane umetnosti i da možemo da napravimo našu nezavisnu produkciju.
Koje vas teme privlače?
– Najveći strah i istovremeno najveća tema koja me trenutno zanima jeste nerazumevanje, nesporazum, nemogućnost da se dva čoveka razumeju. Da citiram Kiša, „niko kome govor (i misao) nisu od prevashodne važnosti (kao što je slučaj sa pesnicima) nije imao i nema sa svetom tragičnije nesporazume“. To je, dakle, ono što me najviše boli i istovremeno najviše pokreće.
A kako biste opisali sadašnje vreme?
– U mnogim trenucima osećam kao da, kada bih dokumentarno zapisao neki od realnih događaja i predstavio ih kao fikciju, čitaoci bi rekli „Ma daj, ovo je preterano i neuverljivo“. Stvarnost je trenutno i realizam, i komedija, i tragedija, i groteska. Istovremeno veštačka inteligencija slika slike u sekundama i moguće je 3D odštampati srce koje radi. Maštamo o naseljavanju Marsa, a istovremeno muku mučimo sa svetskom glađu i siromaštvom, socijalnim pitanjima i globalnim konfliktima… Mislim da su ovakvi kontrasti postojali uvek, ali sada su najupadljiviji i najveći zbog globalizacije i vrtoglavog razvoja tehnologije.
Gde je tu pozorišna umetnost?
– Pozorište, kao i ostale grane umetnosti, bije bitku sa postmodernim cinizmom i relativizacijom svih svojih elemenata, dekonstrukcijom i „izmišljanjem tople vode“ – meni se čini da je suština, ipak, na kraju ispričati dobru priču, na trenutak ponuditi publici priliku da se izmesti u nečije tuđe cipele. I za mene je to suština dramskih umetnosti.
Postali ste dramaturg ansambla nacionalnog teatra. Uskoro nas očekuje premijera čuvenih Goldonijevih „Ribarskih svađa“ za koju radite dramaturgiju. U čemu je neodoljivost te drame?
– Goldoni je, pre svega, pisac živopisnih i raznobojnih karaktera, brzih dijaloga i komičnih situacija koje se razviju takoreći ni iz čega. Ovaj komad je priča o ljubavi i siromaštvu, postavljan je već dva puta u Narodnom pozorištu. To je, izgleda, neka vrsta tradicije, na svakih 20 godina. I ovoga puta su u podeli neki od glumaca koji su već igrali, ali danas u ulozi roditelja, kao i mnoge mlade nade srpskog glumišta, i mislim da će njihova zaigranost i energija, vođeni režijom Ane Tomović, biti glavnu adut ove inscenacije.
Aktivni ste i u svetu filma i s nestrpljenjem očekujemo vaše ostvarenje „Sunce nikad više“ u režiji Davida Jovanovića.
– Dobili smo podršku Filmskog centra Srbije, a film je trenutno u postprodukciji. U pitanju je priča o ekološkoj eksploataciji koju viđamo i u našem neposrednom okruženju, ali istovremeno i topla ljudska priča o odnosu između oca i sina. David i ja smo se trudili da napravimo film koji, iako govori o tmurnoj i vrlo prisutnoj socijalnoj temi, odiše toplinom.
Da li ima još nešto na čemu radite?
– Uvek! Trenutno pišem prvi roman, a razvijam i novu dramu. Ali, ne žurim sa tim da završim. To će ugledati svetlost dana kada budem zadovoljan rezultatom, koliko god to vremena iziskivalo.
Bonus video: Vanja Ejdus o istorijskim Sterijinim nagradama za Narodno pozorište u Beogradu