1
Žarko je imao ono nešto što rečima ne može da se opiše, kazao je Voja Brajović na komemoraciji glumcu Žarku Lauševiću koje je održana u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.
Da odaju počast prijatelju i kolegi došli su Dragan Bjelogrlić, Voja Brajović i Milica Mihajlović, Miodrag i Bojan Krivokapić, Branka Petrić, Milan Marić, Manjo Vukotić, te Božo Koprivica, Zoran Živković, Caci Mihailović, Miroslav Lekić, kao i Petar Božović, Vesna Čipčić, Jelena Ćuruvija, Darko Bajić, Dejan Lutkić, Mima Karadžić, Katarina Gojković, Vuk Drašković, Ivica Dačić, Jugoslav Pantelić…
U punoj Velikoj sali „Ljuba Tadić“ komemoracija je počela minutom ćutanja, a direktorka JDP Tamara Vučković Manojlović rekla je da se danas opraštamo od „druga, kolege i prijatelja – Žarka Lauševića čiji je život bio jedinstven, baš kao i njegov talenat“. Usledili su inserti iz brojnih filmova i predstava u kojima je ostvario nezaboravne uloge poput „Kolubarske bitke“, „Pozorišnih iluzija“…
Voja Brajović je u svom govoru kazao da umesto da Laušević sa ove scene „govori Šekspira ili Ljubu Simovića, mi zbog antičke tragedije sada govorimo o njemu“:
– Žarko je imao ono nešto što rečima ne može da se opiše – zbog toga su ga toliko jurili i voleli. Njega sada nema, ali ostaje naša ljubav, poštovanje i divljenje – poručio je Brajović.
Na početku svog obraćanja Irfan Mensur, blizak Lauševićev prijatelj i kolega, obratio se glumčevoj supruzi Aniti i deci: „Nemojte neko suzu da je pustio, Anita, deco, znate kakav je, naljutiće se“…
– Nedostajeće mi naši razgovori dok je bio u Njujorku. Nedostajeće mi tekstovi koje mi je slao za njegovu knjigu, i njegovo pitanje – „Šta misliš?“ Dragi moji, ode Žarko. Ne pristajem na to, nije fer – kazao je Mensur.
Ovom prilikom pušten je i snimak glumice Svetlane Bojković koja je podsetila na to koliko je Laušević voleo pozorište, koliko je na tim daskama bio jedinstven:
– Prvi veliki bljesak Žarkovog raskošnog dara dogodio se na samom početku kada je stupio na scenu. Bilo je jasno – rođen je veliki glumac. Usledile su godine kontinuiranog uspona do 1993, na dan Ognjene Marije, koji mu je bespošteno promenio život. Sledila su suđenja, zatvor, kazna. Mislim da je najveća kazna bila njegovo samoispitivanje i griža savesti. To sve, tu dramu i tragediju, Žarko je ispisao u četiri uzbudljive knjige koje su dnevnik jedne robije, to je bio put i težnja ka sopstvenom iskupljenju. Po tom putu ka slobodi, vratio se ponovo da zablista u punom sjaju svojim glumačkim darom. Svi smo mu se divili i voleli ga. Onda je došla opaka bolest koja ga je odnela. Šta reći? Dragi Žarko, duboko smo pogođeni tvojim odlaskom. Ispraćamo te sa tugom i velikom ljubavlju – rekla je glumica.
O svom kumu govorio je Mima Karadžić koji se prisetio detinjstva, i „dana kada je došao klinac sa dioptrijom kojeg su odmah prihvatili“:
– Moj dobri kume, putuj s anđelima!
Usledili su inserti iz serije „Senke nad Balkanom“ u kojoj je Laušević igrao princa Đorđa Karađorđevića, a reditelj i glumac Dragan Bjelogrlić istakao je da kada „odlaze najveći, svet zastane, srce se stegne, a nebo se otvori da primi velikana“:
– Žarka sam voleo da gledam, da čitam, da sa njim radim, a najviše od svega – voleo sam s njim da pričam. Poslednji razgovor bio je pre mesec dana u bolnici na Bežanijskoj kosi. Rekoh ti tada da mi je to bio jedan od najlepših dana. Poslednja slika: Ti stojiš na terasi bolnice, i dalje si lep… Vidimo se Žare, u nekom boljem svetu, ako zaslužim da stojim pored tebe – rekao je Bjelogrlić.
Lauševićevu posebnost i jedinstvenost istakla je i Vida Ognjenović koja je podsetila na „uzbudljivo saznanje da će Žarko, posle izgnanstva, živeti ponovo sa nama“, ali i to kako je „otišao brzinom svetlosti“:
– Dok su ga zapljuskivale salve aplauza na premijeri filma pre mesec dana, poručivao je publici: „Evo prolazi život“… Laušević je uvek bio nov i svojstven sebi. Sledio je slogan šezdesetosmaša: „Budimo realni, tražimo nemoguće“. Tako je i živeo. Bio je prijatelj kojem se za ljubav nismo mogli odužiti. Ostao je nežan i bio je kao krhko dete. Zbogom, neponovljivi moj Žarko!
„Jedan je mali beo pas ostao bez svog gospodara“, kazao je Svetozar Cvetković:
– Posmatrao sam ga kako tumara i čeka da vidi lice svog vlasnika na pragu. Isto kao što je to uradio u Long Ajlendu, kada je Žarko otišao da kupi nešto u prodavnici. Sećam se kada smo najednom, kao u nekom komadu, ostali sami i pojavila se prilika da mu kažem: „Znaš, početkom devedestih, išao sam kod jednog čoveka i on mi je rekao jednu stvar. Ta se stvar ticala moje prošlosti i budućnosti. Pitao me je da li znam Žarka Lauševića. „Mora da mi se javi“, rekao mi je.“ Mirno me gleda Žarko, kao da je reč o nekom drugom. Osećao sam se odgovornim što mu to tada, devedesetih, to odmah nisam rekao. Gledali smo u nebo. Žare izusti prilično mirno: „Te godine je bilo njih 15 koji su mi poručivali da im se javim. Nikome se nisam javio.“ Otpismo po gutljaj… – ispričao je, između ostalog, Cvetković.
Milan Marić, koji je tumačio glavnu ulogu u seriji „Pad“, rađenoj po životnoj priči Žarka Lauševića, obratio se prisutnima rekavši da je on za njega bio, pre svega, veliki glumac:
– Hrabro si nosio život na leđima. Hvala ti za vreme koje si mi posvetio i za sve stvari koje si nam darivao, a koje su oplemenile naše živote.
Poslednji govor održao je Petar Božović koji se ovom prilikom prisetio jednog druženja u kafani:
– Sedimo i pričamo o ženama… Žarko mi kaže: „Krivo mi je što ti nisam, kao mlad glumac, onomad doneo čašu vode. Hoćeš sad da ti donesem?“ Na to mu uzvratim: „Pusti vodu, donesi viski“…
Komemorativni skup u Jugoslovenskom dramskom pozorištu završen je stajaćim, višeminutnim aplauzom za Žarka Lauševića, a ispraćaj za kremaciju biće obavljen danas na Novom groblju u 14 časova.
Poznati dramski umetnik Žarko Laušević preminuo je 15. novembra u 63. godini, nakon kraće i teške bolesti. Laušević je bio jedan od najpoznatijih i napriznatijih jugoslovenskih i srpskih glumaca druge polovine osamdesetih godina. Diplomirao je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Bio je član Jugoslovenskog dramskog pozorišta, a prvu ulogu ostvario je 1981. godine u predstavi „Raskršće“. Na matičnoj sceni igrao je u brojnim predstavama među kojima su „Hrvatski Faust“, „Muke po Živojinu“, „Kolubarska bitka“, „Baal“, „Valjevska bolnica“, „Pozorišne iluzije“, „Lažni car Šćepan mali“…
Nastupao je na brojnim beogradskim i jugoslovenskim scenama u predstavama kao što su Gorski vijenac, Romeo i Đulijeta, Original falsifikata, Mala, Čaruga, Mačka na usijanom limenom krovu, Čekajući Godoa, Staklena menažerija, Sveti Sava, Kanjoš Macedonović… Igrao je u preko trideset filmskih ostvarenja među kojima su Igmanski marš, Jagode u grlu, Lepota poroka, Šmeker, Dogodilo se na današnji dan, Oficir s ružom, Oktobarfest, Braća po materi, Original falsifikata, Crni bombarder, Bolje od bekstva, Nož, Smrdljiva bajka, Leto kada sam naučila da letim… Poslednji put, publici se poklonio na premijeri filma Heroji Halijarda u oktobru ove godine.
Bonus video: Odlazak Žarka Lauševića: Po ovim ulogama ćemo ga pamtiti
