0
Grupna biografija Hane Arent, Simon de Bovoar, Ajn Rend i Simon Vejl, Volframa Ajlenbergera, osvetljava kako su užasi 30-ih promenili poglede na svet poznatih filozofkinja.
Ako su pakao drugi ljudi, onda je takav i ovaj svet. Prihvatanje stvarnosti drugih može potrajati. Tokom generalnog štrajka u Francuskoj 1934. godine, Simon de Bovoar nije osećala posebnu želju da se solidariše sa radnicima, uključujući i svoje kolege u srednjoj školi gde je predavala. „Postojanje Drugosti je ostalo opasnost za mene“, prisećala se kasnije. „Oko nas su kružili drugi ljudi, prijatni, odvratni ili smešni: nisu imali oči kojima bi me posmatrali. Samo ja sam mogla da gledam.”
To je citat koji Volfram Ajlenberger, nemački filozof i pisac, koristi za snažan efekat u knjizi “Vizionarke“ (The Visionaries) koja prati živote četiri filozofkinje u burnoj deceniji pre 1943. Njegova prethodna knjiga, čudesna „Vreme mađioničara“, bila je o Hajdegeru, Vitgenštajnu, Valteru Benjaminu i Ernstu Kasireru, u deceniji posle Prvog svetskog rata. Njegova nova knjiga, može se čitati kao svojevrsni nastavak, piše „Njujork tajms“.
Kvartet se ovoga puta sastoji od četiri žene, sve u dvadesetim godinama kada knjiga ozbiljno počinje, 1933. godine, a najproduktivnije godine su još uvek pred njima. Bovoar, Simon Vejl, Hana Arent i Ajn Rend: Svaka se bavila osnovnim pitanjem odnosa između sebe i drugih, između „ja“ i „mi“, samo da bi došle do veoma različitih zaključaka.
Period od 1933. do 1943. godine bio je jedan od najmračnijih i najhaotičnijih u istoriji čovečanstva, jer se Drugi svetski rat odvijao sa nezamislivom surovošću. To je takođe bila ključna decenija u dramatičnim, ukrštenim životima nekih od najvećih filozofa istorije. Konkretno, postojale su četiri žene čije će paralelne ideje zavladati dvadesetim vekom – istovremeno u neophodnom dijalogu i u upadljivoj suprotnosti jedna s drugom.
Njihovo filozofsko traganje je počelo, kaže Ajlenberger, sa „iskrenom zbunjenošću što drugi ljudi žive kao one“ – osećanjem odvojenosti ili otuđenosti od sveta. Bovoar je predavala u školi u Ruanu, odbacivši ugledni život u braku i porodici koji su roditelji želeli za nju. Njene glavne emocije u to vreme bile su dosada zbog posla i opšta odbojnost prema „buržoaskom poretku“.
Arent, nasuprot tome, nije bila suočena sa dosadom već sa užasom. Maja 1933. doručkovala je sa majkom u jednom berlinskom kafiću kada su ubačeni u automobil i ispitivani u Gestapou. Nakon što su ih pustili, pobegle su iz nacističke Nemačke i otišle u Pariz. Iskustvo da je postala izbeglica takođe ju je učinilo skeptičnom prema cionizmu. Kada je bila u Njujorku među svojim kolegama jevrejskim izgnanicima koji su sanjali o domovini, Hani Arent je bilo muka od njihovih planova. Ako bi Izrael išta značio, mislila je, to bi moralo značiti više od etnički koncipirane države po uzoru na evropske koje su Jevreje podvrgle isključenjima, pogromima i Aušvicu.
Vejl, takođe poznata kao „Crvena Simon“, bila je užasnuta staljinizmom. Upala je u rasprave sa svojim drugovima komunistima, koji su bili skandalizovani njenim socijalističkim insistiranjem da „najveću vrednost treba da pripišemo pojedincu, a ne kolektivu“. A Rend, rođena u Rusiji, koja je živela u Holivudu i Njujorku tokom 30-ih, radila je na romanu o „pojedincu protiv masa“, ili onome što je ona nazvala „najvećim problemom našeg veka – za one koji su voljni da to shvate.”
Rend je osnova ove knjige – ponosno sebična i grandiozna, izuzetno uverena u sopstvenu važnost i nemilosrdno prezirna prema drugima. Uprkos svom nepokolebljivom elitizmu, uložila je napor u romane i scenarije, tražeći upravo one oblike masovne zabave koji bi joj omogućili da dopre do javnosti koju je ismevala. Godine 1941. napisala je otvoreno pismo Amerikancima koje je počelo vređanjem: „Vi koji ovo čitate predstavljate najveću opasnost za Ameriku“. Razumljivo je da Ajlenberger svoje parafraze njenih misli začinio uzvicima: „Sve osim osrednjosti! Sve osim skromnosti!“
Na drugoj krajnosti od Rend je Vejl. Sićušna i bolešljiva, zahtevala je da radi u fabrikama kako bi imala „direktan kontakt sa životom“, smatrajući da su poslovi bili toliko iscrpljujući da je svoj dugogodišnji boravak na proizvodnoj traci okončala još slabija nego ranije.
Ali ona je nastavila da insistira na vrsti napora i rizika za koje očigledno nije bila sposobna. Nakon što je otišla na front u Španskom građanskom ratu, Vejl je izdržala svih šest nedelja. S obzirom na njenu ekstremnu kratkovidost, njeni drugovi nisu hteli da joj daju pušku, plašeći se da će ugroziti ne samo sebe već i druge. Ona ionako nije mogla da je koristi, roditelji su je vratili u Pariz sa teškim opekotinama na levoj nozi nakon što je ušla u lonac sa kipućim uljem.
Za Arent, čak i „politička impotencija“ bi bila potcenjivanje. Godine 1937. oduzeto joj je nemačko državljanstvo i postala je „osoba bez državljanstva“. Nastavila je da se hvata u koštac sa pitanjima političke zajednice i ljudskih prava. Iskusila je iz prve ruke kako su hvaljene političke teorije njenog vremena bile nespremne da se nose sa nekim poput nje, izbeglicom – osobom koja je, kako kaže Ajlenberger, bila lišena „prava da uopšte ima prava“.
Ajlenberger je energičan vodič kroz ideje ovih filozofkinja, iako je jasno da on posebno ceni spise Simon Vejl. Njeno razmišljanje je postajalo religiozno i sve mističnije: „Čovek je društvena životinja“, tvrdila je, „a društveni element predstavlja zlo. Kao rezultat toga, zaključila je, „ovaj svet je nenastanjiv. Insistiranje na „ja“ je bilo besmisleno. Tako je insistirano na „mi“. Tamo gde je Kjerkegorovo čuveno „Ili/Ili” predstavilo dilemu između sebe i drugog kao egzistencijalni izbor o tome kako živeti, Vejl je odgovorila odričući se toga: ne ja, i ne mi – ni/ni.
“Vizionarke” se završavaju smrću Vejlove u britanskom sanatorijumu 1943. godine. Zvanični uzrok je naveden kao „srčana insuficijencija“. Takođe je prestala da jede, tražeći od svojih medicinskih sestara da pošalju mleko koje je trebalo da pije ljudima koji gladuju u Francuskoj. Izveštaj mrtvozornika uključuje postscript: „Pokojnica se ubila odbijajući da jede dok je ravnoteža njenog uma bila poremećena.”
Simon de Bovoar je, na primer, samo jednom srela drugu Simon, ali to je bilo krucijalno. De Bovoar je već čula za ovu naizgled sekularnu sveticu, zapanjena slikom kako plače zbog vesti o velikoj gladi u Kini. „Zavidela sam joj“, napisala je Bovoar, „što ima srce koje može da kuca širom sveta“.
Njeno srce nije tako kucalo; bilo je zarobljeno u manje svetom telu. Kada su se njih dve srele, neizbežno su se sukobile. Vejl je najavila da je jedina stvar koja je bitna na svetu revolucija koja će nahraniti svet koji gladuje. „Odvratila sam da nije problem usrećiti muškarce, već pronaći razlog njihovog postojanja. Pogledala me je odozgo na dole. „Lako je videti da nikada niste bili gladni“, odbrusila je. Naši odnosi su se tu završili.”
Bonus video: Nobelova nagrada – zanimljive činjenice
