0
Najveća poseta bioskopima u SAD zabeležana je neposredno posle Drugog svetskog rata 1946. godine: čak 78 miliona gledalaca, da bi 1971. pala na samo 16 miliona. Tih godina na sceni je novi filmski pokret. Novi Holivud sa Bobom Rafelsonom, Polom Mazurskim, Kopolom, Fridkinom, Ešbijem, Altmanom. Tu su i „filmski klinci“: Lukas, Spilberg, Šreder, Milijus, De Palma.
Verovalo se da je to pokret koji je „težio da film odvoji od njegovog zlog blizanca tržišta da bi slobodno poleteo razređenim zrakom umetnosti“.
Taj romantičarski zanos pada u vodu 16. novembra 1977. godine, kada Kopola, Spilberg i Lukas odlaze u Belu kuću. Prima ih 39. američki presednik Džimi Karter. Trojica musketara novog filmskog poretka, u tom trenutku autori tri filma sa najvećim zaradama u istoriji filma. Sam Spilberg nazvao ih je, pa i sebe, „klincima od milijardu dolara“.
Kada su Lukasovi „Američki grafiti“ počeli da pune blagajne bioskopa, bilo je izvesno da njegov naredni honorar neće biti manji od pola miliona dolara. Međutim, Džorž Lukas nije samo u tom prostoru video mogućnost zarade. Insistirao je na muzičkim pravima i profitu od prodaje albuma sa zvučnim zapisima kao i na pravima na mogućim nastavcima filma, što su mnogi smatrali marginalnom zaradom. Lukas je uz to tražio i pravo na prodaju igračaka.
Do “Ratova zvezda” zarada od te “sekundarne promo ponude” bila je simbolična i mahom skupljala prašinu u kutijama magacina producentskih kuća. Lukas je, međutim, upravo u igračkama pronašao “zlatnu žicu”.
Da je, recimo, „Nacionalnu klasu“, film Gorana Markovića, pratio privezak za ključeve automobila s popularnim „fićom“, verujem da bi bio prodat u broju koji nadmašuje broj gledalaca tog filma. Dakle ne manje od 400.000. Posle raspada Jugoslavije, prava za izradu „Zastavinih“ automobilčića otkupila je jedna slovenačka firma. Popularni beli, civilni „fića“ i policijski plavi izlazili su iz jedne fabrike u Kini.
Uspeh ovog Lukasovg filma probudio je interes i potencijal trgovine predmetima povezanim sa filmom, jer se nedvosmisleno pokazalo da prodaja knjiga, majica i figurica može biti značajan izvor profita. Indija i Rusija bile su jedine dve zemje u kojima ljudi nisu nosili majice „Ajkule“.
O razmerama zarade na ovim „dranguliajma“ govori i sledeća Lukasova izjava:
– Zaradiću pet puta više od Kopole samo na ovim igračkama.
Sa „Foksove“ strane gledišta, Lukasovi zahtevi su bili šala.
– Svi su znali da za dizajniranje, proizvodnju i distribuciju igračaka treba bar osamnaest meseci, a do tada će film već otići u istoriju. Uz to aksiom je da se na nastavcima ne može zaraditi izuzetno ukoliko film ne postane veliki hit, što od ’Ratova zvezda’ niko nije očekivao – objasnio je Piter Biskind, jedan od najpoznatijih filmskih publicista.
Jedan britanski bračni par pre tri godine želeo je da se reši džaka punog igračaka iz „Ratova zvezda“, ali su na nagovor sina odneli igračke na procenu, gde je utvrđeno da kolekcija vredi čak 443.000 evra. Očekivana cena za jaknu, koju je nosio Harison Ford, kao Solo Han u filmu „Imperija uzvraća udarac“, na drugoj aukciji bila je bezmalo milion funti.
„Ratovi zvezda“ su postali najunosnija filmska franšiza, koja je inkasirala 24 milijarde evra – nešto manje od javnog duga Srbije.
Koštali su 9,5 miliona dolara, ali su za samo tri meseca na blagajnama američkih bioskopa prihodovali deset puta više. Knjiga po filmu, u prvih nekoliko meseci, prodata je u dva miliona primeraka. Lukasovi „Ratovi“ nadmašili su tako Spilbergovu „Ajkulu“ i postali najgledaniji film svih vremena, zaradivši, samo u bioskopima, neslućenih 193 miliona dolara.
– Trilogija „Ratova zveda“ izvukla je tri milijarde dolara naknada za licenciranje ponovnog objavljivanja. Od tog iznosa pola je otišlo vlasnicima bioskopa. Šta su vlasnici bioskopa uradili sa tim novcem? Napravili su multiplekse – objasnio je Lukas.
Robert Altman u toj novoj bioskopskoj formi nije video napredak.
„Pokušao sam da nađem film koji mi se gledao i otišao u sam dva multipleksa na Beverli Hilsu. U svakoj sali davao se ’Park iz doba Jure’, ’Leteća tamnica’, ’Venčanje mog najboljeg druga’ i ’Ukradeno lice’. Nije bilo ijednog filma koji bi inteligentna osoba poželela da vidi. To je postao samo jedan veliki luna-park. To je smrt filma”, zapazio je Altman u knjizi „Kako je rokenrol generacija spasla Holivud“.
Prosečna cena snimanja i prodaje filma početkom sedamdesetih bila je osam miliona dolara. Do 1975. nijedan film nije koštao više od 15 miliona dolara. Spilbergovi “Bliski susreti treće vrste” koštali su neverovatnih 19,5 miliona dolara. Troškovi su počeli naglo da rastu. “Popaj” 20 miliona dolara kao i “King Kong”. “Operacija svemir” 30 miliona kao i “Braća Bluz”. “Supermen” je s troškvima odleteo u nebo. Čak 53 miliona dolara, dok je “Flaš Gordon” bio jeftini “samo” 40 miliona dolara i pet miliona skuplji od “Zvezdanih staza”.
Film “Imperija uzvraća udarac“, slutio je Džordž Lukas, mogao je da ga dovede do prosjačkog štapa. Probio je sve rokove: višak od osam nedelja snimanja uz nadmašen budžet od 10 miliona dolara, koji je doskočio do 33 miliona dolara, što je trostruko više od “Ratova zvezda”. Ipak, „Imperija“ je pokorila bioskopske blagajne zaradivši 430 miliona dolara. Pokrili su 33 miliona dolara za tri meseca prikazivanja, čime je Lukas ostvario svoj san: finansijsku nezavisnost.
Režija filma “Isterivač đavola” bila je prvo ponuđena Arturu Penu, zatim Džonu Burmanu. Pokušano je i sa Piterom Bogdanovićem. Vilijam Fridkin je za režiju dobio 325.000 dolara, plus pet procenata od scenariste Vilijama Blatia dok se i “Vorners” odrekao svojih pet odsto u korist Fridkina.
Budžet Kopoline „Apokalipse sada” bio je prvobitno planiran na 12 miliona dolara. Koštala je više od 30 miliona dolara.
„Film je vratio novac, ali šefovi studija nisu bili zadovoljni. Od tog trenutka Kopola se u mnogim krugovima smatrao „oštećenom robom“, navodi Piter Biskind, ali i to da za Kopolu posle svega „Apokalipsa“ u finansijskom pogledu nije bila apokaliptična, jer je pokupio između 10 i 15 miliona dolara.
Posle uspeha s „Lovcem na jelene“, Majkl Ćimino je doživeo finansijski krah. Njegova „Vrata raja“ za autora bila su predvorje pakla. Koštala su 44 miliona dolara. Iako skraćen na dva i po sata, zaradio je samo 1,3 miliona dolara u 830 bioskopa ili u proseku 530 dolara po noći za svaki bioskop.
Kako se u američkoj, ne samo filmskoj, industriji sve gleda i meri zelenim novčanicama, tako su Polu Šrederu, poznatom scenaristi i reditelju, koji je „uzimao koku kao majčino mleko“ i poput Skorsezea verovao da mu kokain kreativno pomaže, obračunli, po tom osnovu, mesečni trošak od 12.000 dolara. Scenarista „Taksiste“, po pedantnom računovodstvu, za te svrhe plaćao je 144.000 dolara godišnje.
Iako se verovalo da će zarada Lukasovih i Spilbergovih filmova dugo ostati nenadmašena, učinio je to još jedan zasnovan na stripu. “Džoker” je postao najprofitabilniji film zaradivši više od 950 miliona dolara. “Džoker” je na taj način zaradio 15 puta više od onoga koliko je koštalo njegovo snimanje. Budžet filma iznosio je od 62,5 miliona dolara.
“Venom” Toma Hardija zaradio je 854 miliona dolara, uz veći budžet od 90 miliona dolara, dok je “Dedpul“ inkasirao 783 miliona dolara, a koštao “samo “ 58 miliona dolara. Rekordi inače pa i u zaradama postoje da bi bili oboreni. Otuda valja očekivati da će i “Džoker” uskoro nekome gledati u leđa.
Bonus video: Milašinović o uticaju knjiga i filmova
