0
Osećao sam još veću potrebu da istražim mehanizme koji su doveli do ovog nasilja danas i da razumem odakle dolazi ruski fašizam, kaže ruski scenarista i reditelj Kiril Serebrenikov, koji je potpisao film "Priča o Eduardu Limonovu".
Razgovor uradila ekipa Festivala autorskog filma, prevod Tamara Obradović
Kiril Serebrenikov, ruski reditelj poznat po kontroverznim i inovativnim filmovima, premijeru najnovijeg ostvarenja „Priča o Eduardu Limonovu“ imao je na ovogodišnjem Kanskom festivalu, gde je bio u trci za Zlatnu palmu. Publika u Srbiji imaće priliku da ga pogleda večeras u 19 sati u Mts dvorani, kao i sutra u 11 časova na 30. Festivalu autorskog filma. Film je inspirisan romanom Emanuela Karera (2013), biografijom Eduarda Limonova – sovjetskog disidenta, pisca i političkog agitatora. Film, u kojem glavnu ulogu igra maestralni Ben Višo, istražuje Limonovljev buran život – od dana u Sovjetskom Savezu, preko egzila u Njujork i Pariz, do povratka u Rusiju kao kontroverznog političkog aktera. Limonov je bio postideološki radikal, koji nije ni fašista, ni komunista, ni liberal, ni konzervativac, a opet je sve navedeno.
Pre nego što je počeo da radi film, reditelj, ali i disident, koji je bio prinuđen da napusti Rusiju, Kiril Serebrenikov se u razgovoru s ekipom Festivala autorskog filma seća da je kao mladić čitao novine Limonova „Limonka“:
0
1
– Te novine su tada bile vrlo popularne, naročito među mladima, zbog njihove nekonformističke, alternativne prirode. Limonovljev život se odvijao pred našim očima na neki način. Njegova hrabrost, to što je bio drugačiji od svih je ostavilo snažan utisak na mene. Ali kako sam se sve više interesovao za njega i pratio njegov politički razvoj, menjala mi se perspektiva. Njegova stranka (Nacional-boljševička stranka, osnovana 1993, prim.aut.) bila je prvi nagoveštaj fašizma, onoga što će ruski fašisti kasnije postati.
Da li ste ga upoznali?
– U jednom periodu sam ga sretao po društvenim okupljanjima. Uvek je bio sa prelepom suprugom Katjom Volkovom, pisao je za luksuzne časopise u to vreme, što se baš i ne uklapa u njegovu antiburžoasku retoriku. Nikad nisam pričao sa njim – ni tada, a ni kasnije. Došao je na jednu od mojih predstava, „Ološi“, po romanu Zahara Prilepina. Čudno je, zapravo, misliti o tome sada, mnogo godina kasnije, jer je to bio zaista snažan politički performans, nezamisliv u današnjoj Rusiji. Nakon predstave smo se slikali zajedno. Limonov je izgledao kao statua, kao Buda koji je sišao sa svog postolja. Nismo razmenili ni reč, i moram da priznam da stvarno nisam ni želeo. Na društvenim mrežama je bio posebno maliciozan – sve je napadao, uključujući Prilepina i mene. Postao je prilično zloban, a, ipak, kada sam čitao njegov roman „Starac“ (2015), dirnuo me je.
Kako je došlo do toga da adaptirate knjigu „Limonov“ Emanuela Karera?
– Ponudili su mi ovaj projekat i započeo sam ga uronivši u knjigu Emanuela Karera, koja je, vrlo precizno i ingeniozno, prikazala Limonova kao lirskog junaka. Zanelo me je koliko je knjiga inteligentna, i želeo sam da sam napišem scenario. Ali ovo nikako nije biografija Limonova ili biografski film, već filmska adaptacija Karerove knjige. Pratim Emanuelove misli, intonacije, njegov pristup, potragu da se razotkrije misterija Edija, ili Edičke, tog lirskog junaka kog je stvorio romanopisac. Emanuel Karer i ja smo mnogo pričali o tome, i drago mi je što sam uspeo da ga ubedim da dođe na snimanje. Stigao je 25. februara 2022, kada su svi napuštali Rusiju, jer je započeta invazija na Ukrajinu.
Zašto ste snimili film na engleskom, s britanskim glumcem Benom Višoom kao Limonovim?
– Engleski je bio očigledno rešenje za ovaj projekat koji je internacionalan – producenti su Italijani, baziran je na romanu francuskog pisca, a režirao ga je Rus. Takođe je adaptacija knjige koja je postigla uspeh širom sveta, i namenjena je zapadnoj publici. Ljudi su mi predlagali mnogo različitih glumaca. Tražio sam nekoga ko bi mogao i da podseća na Edija fizički i da ga otelotvori na dubljem nivou. Ben je prevazišao sva moja očekivanja. Stvarno je sjajan umetnik. Osetio sam ogromno zadovoljstvo gledajući ga kako se, poput kameleona, transformiše u Limonova. A Ben je u stvarnom životu sušta suprotnost onome što je Limonov bio – prefinjen, ljubazan i smiren Britanac… Ipak, pred kamerom, postaje pravi Rus Limonov! Ima nečeg misterioznog u tako radikalnoj transformaciji, iako je pre toga bilo opsežnih priprema. Ben je upijao arhivske slike, saživeo se sa njima. Na snimanju je mnogo ljudi iz ekipe poznavalo stvarnog Limonova. Ti tehničari su, zapravo, bili prvi gledaoci ovog filma, i njima je bio u potpunosti ubedljiv: za njih nije bilo sumnje da je Limonov bio među nama.
Snimanje je prekinula ruska invazija na Ukrajinu…
– To je tragična priča. U vreme kada je rat počeo, trebalo je da počnemo sa snimanjem scena koje se odvijaju u Njujorku. Rekreirali smo dva njujorška kvarta napolju, u Moskvi. Enterijere je trebalo da snimimo na setu, u „Mosfilmu“. Ali onda je počela invazija. Ambasade su molile strance da se vrate u svoje zemlje, i Ben Višo je morao da nas napusti… Bio sam, sa snimateljem i produkcijskim dizajnerom na setu, ali sve je postalo besmisleno. Nakon šest meseci, naši producenti su odlučili da ponovo izgrade te njujorške setove negde drugde u Evropi. I snimanje se nastavilo. Sve zajedno stvaranje ovog filma trajalo je pet godina.
Kako su svi ti tragični događaji uticali na film?
– U suštini, sama priča je postajala oštrija i užasnija, kao i glavni lik. Sve što se danas događa, potiče od onoga što je Limonov napisao. Želeo je rat, povratak Sovjetskog Saveza. Deluje kao da živimo u svetu o kom je sanjao, kao da je Kremlj bio direktno inspirisan njegovim tekstovima i tekstovima Aleksandra Dugina (filozofa i člana Nacional-boljševičke stranke, prim.aut)… S obzirom na trenutni kontekst, osećao sam još veću potrebu da istražim mehanizme koji su doveli do ovog nasilja, da razumem odakle dolazi ruski fašizam. Nemam apsolutno nikakvu ideju šta bi Limonov mislio o ovom ratu ili o bombardovanju njegovog rodnog grada Harkova. Ne želim da nagađam, jer istorija se ne piše u kondicionalu. Ali znam da je podržavao aneksiju Krima, baš kao što je podržavao i separatiste i nije ih smatrao dovoljno radikalnim do te mere da je optuživao Rusiju za slabost.
Film je ispunjen spektakularnim slikama…
– Rekreiranje perioda šezdesetih i sedamdesetih u SSSR-u, a potom i devedesetih, ili čak Njujorka sedamdesetih bio je pravi izazov. Hteo sam da sve bude autentično. Koristili smo fotografije iz tog vremena da rekreiramo ekstremno prljav Njujork, pun pacova i ostavljenog đubreta, poput pakla na zemlji. Takođe smo tražili statiste čija lica podsećaju na ljude iz tog vremena. Radili smo na kostimima i na atmosferi. Bilo je uzbudljivo. Stiliski, film je kao strip ili kolaž. Hteo sam da koristim sve formate: kvadrat, s crno-belim slikama za Sovjetski Savez, onda široki i šareni za Sjedinjene Države… Fotografija je moja velika strast. Mnogo toga sam preuzeo iz arhivskih materijala. Kao što naslov ukazuje, ovaj film je balada. Zapravo, kino-balada, koja od poezije preuzima ritam, aliteracije, preplitanje vremena i ljudi…
Za kraj, kako biste opisali „svog“ Limonova?
– Kontroverzan i kontradiktoran su ključne reči da bi se razumeo Limonov. Da ponovim, ne govorim o istorijskoj ličnosti, već o mom liku, lirskom Ediju. Kao što kaže Emanuel Karer, on, kao glavni lik iz romana, nema moralni kompas. Ipak, postoji nešto poetsko kod njega. On je alternativni pesnik, zaljubljen je, strastven… Ali onda postaje militantan, imperijalista, fašista i počinje da mrzi ceo svet zbog gubitka svoje velike ljubavi Elene i zato što ne može da ostvari slavu kojoj teži. Zaista je antiheroj, neka vrsta ruskog Džokera.
Bonus video: Srdan Golubović o FAF-u
