0
Izvođenjem najdugovečnije predstave “Ljubavno” proslavljen je 65 rođendan pozorišta i to je bila prilika da se legendarni glumci Tanja Bošković, Gorica Popović, Bane Zeremski, Gordan Kičić prisete detalja koji su već postali deo urbane mitologije.
Atelje 212 je subverzivni teatar u odnosu na svaku vlast. To je pozorište u kojem se živi i važno je da klince koji dolaze naučimo da je i ovde porodica, rekla je za Nova.rs glumica Tatjana Bošković, nakon 330 izvođenja predstave „Ljubavno pismo“ sa kojom je ovaj teatar obeležio 65 godina postojanja.
Svečanost povodom jubileja bila je upriličena uz šampanjac i poklone za publiku, bez pompe i visokih zvanica.
Pozorište Atelje 212 otvoreno je 12. novembra 1956. u maloj sali stare „Borbe“ kada je odigran Geteov „Faust“ u režiji Mire Trailović a u glumačkoj podeli su bili Viktor Starčić, Mata Milošević, Marija Crnobori i Ljubiša Jovanović. Svoju zgradu je dobio 1964. godine a svečano otvaranje obeleženo je premijernim izvođenjem predstave „Ljubinko i Desanka“ Aleksandra Popovića u režiji Radeta Markovića. Tako je započeta repertoarska linija savremene političke satire i komedije.
– Moderno, avangardno pozorište, uvek je pomeralo granice, imalo je jedan specifičan duh koji je gajio a koji je često kod kritike dočekivan na nož za predstave koje su smatrali da su kao šala-komika, i da nisu duboke i značajne. Ali, ovaj teatar je baš na tome i živeo – rekla je Gorica Popović, koja je ceo radni vek provela kao član ansambla Ateljea 212 gde je i danas jedan od nosilaca njegovog repertoara.
Reditelj Predrag Bajčetić, u čijoj klasi su bile Gorica i Tanja, svojevremeno je rekao da je Atelje 212 teatar utehe, nade i slobode. To je bilo prvo pozorište jugoistočne Evrope u kome je prikazan komad „Čekajući Godoa“ Semjuela Beketa, a onda su prva izvođenja imale i drame čiji su autori Jonesko, Žari, Žene, Mrožek, Stopard, Havel, Pinter, Olbi…
– Oduvek sam sanjala da budem deo Ateljea 212 koje je oduvek negovalo velike glumačke individualnosti, i zato nikada nije bilo zvezdašanja – ovaj je prvak a ovaj nije – priča Gora, kako Goricu Popović zovu njene kolege.
Tanja Bošković je bila član Pozorišta na Terazijama i nakon deset godina je prešla u ansambl Ateljea zahvaljujući, kako kaže, predviđanju Ljubomira Mucija Draškića.
– Veoma sam bila srećna zbog toga, i odatle sam otišla u penziju, ima tome već decenija. Danas je u ovaj teatar došla mlada grupa umetnika koju treba negovati da bi sačuvali duh porodice Ateljea 212. A to se najpre dešava u bifeu, pa tek onda prelazi na scenu. Strašno mi teško pada što je bife zatvoren. Jer sve posle predstave što možete da ispričate, da se dogovorite, proverite, događa se tamo, i zato je to mesto daleko važnije od svih proba ovog sveta. Pritisnućemo malo našeg upravnika da ga otvori – s osmehom je rekla Bošković.
Glumac Branislav Bane Zeremeski je, kako kaže, imao sreće da u ovaj teatar dođe odmah nakon diplomiranja.
– Prvih pet godina sam imao užasnu tremu, ali igrao sam sa takvim veličinama da je to bilo neminovno. Današnja omladina nema preveliki strah, prirodnije se ponašaju, opušteniji su i to je pohvalno. Ponosan sam na ovolike godine koje sam proveo ovde i što sam se makar malo ugradio u cigle ove kuće.
Gorica, Tanja i Bane deo su glumačke podele predstave „Ljubavno pismo“ u kojoj su i Miodrag Krstović, Dubravka Mijatović, Gordan Kičić, Dragana Đukić i Nenad Ćirić. Ovaj kultni komad koji se već 27 godina igra napisali su Zlatan Fazlagić i Zoran Bačić, tada studenti treće godine dramaturgije na FDU, a režirao je Branko Kičić. Igra se od marta 1994. uvek pred punim gledalištem a vreme trajanja zavisi od glumačkih improvizacija, dužine aplauza i biseva. Tako je bilo i ovog puta.
Tanja Bošković je davno rekla da će „Ljubavno pismo“ biti njena poslednja predstava kada bude otišla u penziju, a eto igra je i kao penzionerka.
– „Ljubavno pismo“ ću igrati dok me noge nose! Zabavljamo se neviđeno, i ono što se vidi u ovoj predstavi jeste da smo mi rod, i to stvarno jesmo, između nas je veliko prijateljstvo – naglasila je Bošković.
„Ljubavno pismo“ je imalo jako čudnu sudbinu.
Reditelj Branko Kičić proseća se kako se „Ljubavno pismo“ našlo na repertoaru Ateljea 212:
– U ovu predstavu niko nije verovao, a kamoli da će ovoliko da traje. Tekst je deo serije koja je bila nemenjena za Televiziju Beograd kojoj se to nije dopalo. Moj prijatelj Muci Draškić, rekao je da od toga napravimo predstavu. Od dve epizode uradili smo komad koji nije odmah naišao na razmevanje jer je humor tada bio malo ispred vremena. Posle se pokazalo da je narod najbolji sudija i to je čini dugovečnom jer je sala uvek puna.
Njegov sin, popularni glumac Gordan Kičić, stalni član ansambla Ateljea 212, već 25 godina igra u ovom komadu.
Bonus video: Branko i Gordan Kičić o Ateljeu 212
