0
Harvi nikada nije doživela da putuje tako slobodno, bez menadžera, obezbeđenja, ljudi, bez plana, kao tada sa mnom na Kosovu, u Avganistanu i Vašington DC… Kada smo razgovarali pre neki dan o ovoj izložbi, ponovila mi je da joj je to bilo jedno od najlepših iskustava u životu. Nigde se nije osećala tako slobodno, kaže za Nova.rs fotograf i režiser Šejmus Marfi.
Gost Beogradskog irskog festivala (10 – 19.3) predstavlja u okviru ove manifestacije izložbu „Praznina ruke“ i film „Pas po imenu Novac“, rezultat dugogodišnje saradnje i prijateljstva sa slavnom Pi Džej Harvi s kojom je putovao po mestima razorenim sukobima.
U prostorijama „Parobroda“ gde je otvorena sinoć postavka, prolazeći kraj potresnih fotografija ljudskih sudbina, imali smo prilike da razgovaramo sa Marfijem.
A, kako nam je rekao, sve je počelo 2011. kada je u Londonu Pi Džej Harvi videla Šejmusovu izložbu iz Avganistana, poželevši da se i sama nađe ispred njegovog objektiva.
– Saradnju je krenula kada me je zamolila da u Avganistanu snimim nekoliko kratkih videa koji bi pratili njen album „Let England Shake“. Shvatili smo da bismo voleli da radimo zajedno i odlučio sam da je pitam da odemo na Kosovo na „Dokufest“ gde sam pozvan da promovišem film. Upoznavali smo ljude, ona je zapisivala njihove priče kako bi kasnije pisala pesme, a ja sam beležio fotoaparatom i kamerom. Nismo znali šta će od toga svega ispasti. Imali smo san, želili smo da putujemo, da čujemo te ljude, da prenesemo njihove priče – kaže Marfi.
Kada priča o Harvi, govori sa puno poštovanja, oslovljavajući je sa Poli (njeno pravo ime je Poli Džin Harvi):
– Poli je divna, kreativna, spontana. Čega god da se dohvati, ona stvara umetnost. Dosta smo slični kada je reč o načinu rada i ideji za ovaj projekat. Počeli smo bez plana, prirodno. Obično je putovanje izgledalo tako što smo šetali, onda bismo se zaustavili kada bi videli nešto zanimljivo poput farmera, napuštenog sela blizu Prizrena, kuće… Nismo imali cilj, niti smo znali šta ćemo sigurno raditi, ali nakon tog proputovanja kroz Kosovo, shvatili smo da se odlično slažemo i da oboje želimo da prenesemo priču malog čoveka. Sada je to preraslo u prijateljstvo. Čuli smo se baš pre tri dana. Poslao sam joj poster koji je izložen ovde u „Parobrodu“ i jako joj se dopao!
Na Kosovo je prvi put došao 1999. Tada je i uradio nekoliko fotografija koje je poslao Harvi:
– Poslao sam joj slike različitih mesta, uključujući i Kosovo, a ona je pisala tekst pesama prema njima. Kosovo ju je posebno privuklo… Naslov projekta „The Hollow Of The Hand“ je nastao po pesmi „The Hand“. Divan, dirljiv stih.
Pokazujući fotografiju na kojoj su muškarac i žena sa očajnim izrazima lica, iznad čije glave piše „Kosovo polje“, Marfi kaže da ju je ta slika posebno dirnula:
– Predložio sam joj da odemo tamo. Bilo nam je važno kako ćemo predstaviti i u kom kontekstu ceo projekat. U ovom slučaju to su umetnost, poezija, saradnja. Zanimljivo mi je da kada sada pogledam ove fotografije, one mi deluju na neki način van konteksta. Mnoge sam radio dok sam pokrivao ratna područja, a ne isključivo za ovaj projekat. Ove koje vidite sa Kosova, nisu objavljivane. Medijima su bile potrebne fotografije izbeglica, one „direktno političke“… Ali, ove ovde su meni lično drage i izazivaju mi emociju. Zahtevaju vreme, misao i u njihovoj pozadini jeste politika, bes, tuga i druge emocije, ali to zavisi od onog ko ih gleda. Srbin, Albanac ili Amerikanac… svako će imati svoju sliku o tome i drugačije osećanje će u njemu proizvesti. Za mene nisu političke, one pričaju o ljudima i njihovim životima. To jeste bila naša ideja – kaže i dodaje:
– Pokušavamo da ne sudimo, samo da posmatramo i beležimo. Nemam prava, niti želim da kažem bilo kome šta da oseća ili misli, svako ko bude pogledao moje fotografije imaće svoju verziju. Ni Poli, ni ja nemamo jednu poruku koju želimo da prenesemo.
Kada je reč o ljudima koje su upoznali, ističe da će zauvek pamtiti oca Savu iz Gračanice:
– Otac Sava je bio zaista fasinantan. Zadivilo me je kako se snažno borio za ljude bez osuđivanja i uzimanja strana. Bio je veoma zabrinut za čovečanstvo, za sve ljude. Pamtiću zauvek tu posetu. Bili smo kod njega i dugo razgovarali o svemu. Bio je to isti čovek kojeg sam prvi put upoznao 1999. Tada je bio rat, a dvanaest godina kasnije je mir, ali on je isti, i njegova poruka je ista – tolerancija, slušanje drugog čoveka, ljubav. Gračanica nas je zadivila. Božanstven manastir. Važno mi je bilo da ostane zabaležen u filmu. Bili smo dirnuti muzikom monaha i nju sam uključio u film, a Harvi u album.
Podsećamo na naslove u svetskim medijima 2019. godina kada je Pi Džej Harvi bila u Avganistanu rekavši da se osećala „oslobađajuće i slobodno“ noseći maramu na glavi. Komentarišući njenu izjavu, umetnik ističe da se radi o pogrešnoj interpretaciji:
– Ne volim da govorim o tome kako se ona osećala bilo gde, to je njeno lično i to će vam ona reći. Ali, što se tiče te situacije, mislim da razumem zašto je to rekla. Znate, ona nije najveća zvezda, ali jeste neko koga znaju mnogi. Nikada nije putovala kao sa mnom svih ovih godina. Nikada nije doživela da putuje tako slobodno, bez menadžera, obezbeđenja, ljudi, bez plana… Kada smo razgovarali pre neki dan o ovoj izložbi, ponovila mi je da joj je to bilo jedno od najlepših iskustava u životu. Nigde se nije osećala tako slobodno. Mislim da ono što je tada htela da kaže je, ne da se osećala slobodno kao žena sa maramom na glavi, nego kao ona – Pi Džej Harvi. Bila je prekrivena, a tako slobodna – zaključuje Šejmus Marfi.
Ako treba da govorimo o politici, ističe, onda treba da gledamo fotografije iz Vašingtona jer je to Amerika „mesto sa kojeg se odlučuje o ostatku sveta“:
– Tu se odlučuje o sudbini čoveka i u Avganistanu i na Kosovu! Oni govore ostatku sveta kako da živi, hajde da vidimo kako oni žive! U Vašingtonu se turisti slikaju u najskupljem kvartu ispred raskošne zgrade, a samo tri stanice metroa odatle žive ovi ljudi sa druge fotografije koji su siromašni i verovatno umiru od gladi. Svaki čovek ima svoju priču i ja volim da se izgubim u tim pričama – kaže i pokazuje sledeću fotografiju dečaka na Kosovu:
– Pogledajte kako gleda zgradu koja gori, mislite li šta on razmišlja, kako se oseća? Takođe, vidite čoveka kako živi u ruševinama svoje kuće i ne možete da ne saosećate i ne mislite o tome kroz šta prolazi. Šta se dogodilo sa njegovom porodicom? – To je važno i to se nadam da će ljudi na mojoj izložbi osetiti kada pođu na putovanje sa mnom i sa Pi Džej Harvi.
Bonus video: Nebojša Babić – Privlači me karakter ljudi koje fotografišem
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare