56
Glumac Nenad Nenadović preminuo je juče u 57. godini od posledica korona virusa. Iza sebe je ostavio bogatu karijeru, a na sajtu pozorišta "Boško Buha" stoji njegova biografija koju je sam pisao.
Nenadovićevu biografiju pisanu u prvom licu, prenosimo u celosti.
Rođen sam u Beogradu, 20. oktobra 1964. godine, od oca Dragoljuba i majke Živke. Po profesiji sam jedinac, ali nisam rastao kao klasičan jedinac, jer je u našoj kući stalno bilo još nekoga – svako ko je dolazio u Beograd da studira bio je kod nas, pa je odatle išao dalje. Tako sam naučio da delim i navikao da se stalno s nekim družim. Bio sam jako nemirno dete, na samoj granici pristojnosti. Na svašta su me nagovarali, i svašta sam radio i govorio. To ponekad čak i jeste prelazilo granicu, ali ja sam video da to okolinu ipak zabavlja, pa sam nastavljao, sve dok me nisu opomenuli. Tako sam prešao tu prvu barijeru da se nekom obraćam i da me neko sluša. Nikad u životu nisam bio stidljiv. Niko mi se u porodici nije bavio ovim poslom, niti ičim sličnim, ali ja sam ipak odlučio da uđem u to.
Кad sam imao nekih deset godina, čuo sam da se u Radio Beogradu održava audicija za Dramski studio Bate Miladinovića, i ušao sam u tu grupu. Imao sam sreće da su već posle godinu dana dolazili tamo da traže decu glumce. U to vreme idol mi je bio Dragan Nikolić, koji je sa Acom Đorđevićem došao da traži decu glumce za „Povratak Otpisanih”. Dobio sam ulogu Moljca. „Ubili” su me na kraju, nastavnice su plakale. U to vreme imao sam jednu svesku u koju sam skupljao autograme glumaca. Tražio sam i od Dragana Nikolića, koji mi je rekao: „Čekaj, to znači da i ja treba da imam svesku i da tražim od tebe autogram? Igrali smo zajedno u filmu, kako može kolega kolegi da traži autogram?”. I to je bio kraj te moje sveske. Bilo me je u nastavku sramota da tražim autograme, jer sam počeo stvarno da se družim sa mnogo ljudi iz profesije.
„Povratak Otpisanih” mi je prvi veliki uspeh. Tada je bilo samo dva kanala, drugi koji je retko ko još imao, i prvi na kome se prikazivalo sve. To znači da kad si u osam uveče na televiziji, kaže se samo „bio si na televiziji”, ne i na kojoj, jer je bila samo ta. Tako da sam ja u to vreme od kuće do škole pričao svaki dan bar sa dvadeset ljudi. Život mi se odjednom obrnuo naopačke. Dobijao sam preko 100 pisama dnevno, iz cele Jugoslavije. U početku sam odgovarao, ali posle sam shvatio da nema šanse da odgovorim svima, tako da sam im se zahvaljivao u intervjuima. I to je zapravo uspeh. Mnogo sam snimao, a ostao sam u grupi sve do upisa na Akademiju.
Prvi susret sa realnošću doživeo sam kad je Batu zamenio Mika Aleksić. Sve mlađe je ispisao iz grupe i poslao ih ispočetka na audiciju, a nama kojima je ostalo još godinu dana, rekao da ostanemo tu, pa ako upišemo fakultet – super, ako ne – doviđenja. Te godine sam više plakao nego ikada u životu. Na mene je Mika imao poseban pik, jer sam kod Bate imao status ljubimca, u smislu da je voleo mnome da se pohvali. I oboleo sam od te bolesti, mislio sam da sam sve naučio o glumi, mislio sam da šta god izađe iz mojih usta o tome može da se napiše knjiga. Uz Miku sam pao sa petsto metara visine. Prizemljio me je, što je dobro jer sam takav čovek – kada me neko pohvali, ja prestanem da radim. Posle njegovih prozivki vratio bih se kući i razmišljao. Кad sam išao ulicom, samo sam se trudio da niko ne vidi koliko sam blizu da zaplačem, a matori magarac. Čak mi je rekao da nigde ne pričam da sam kod njega u grupi, da ga ne blamiram. Tek posle sam skapirao da je to bio njegov način da me izleči, jer nije imao mnogo vremena do Akademije. Dao mi je jedinu pohvalu noć pred prijemni, kada je rekao da misli da ću se upisati. Naravno, nisam smeo mnogo da se bavim tom njegovom pohvalom, da ne bih uzleteo. Međutim, imao sam sreće i uspeo da se upišem na Akademiju kod Minje Dedića, upao sam na njegovu poslednju klasu i odmah posle toga sam ze zaposlio u pozorištu.
Prvi susret sa profesijom sam imao baš u Buhi, u predstavi „Sve je dobro što se dobro svrši”, posle druge godine fakulteta, sa Maricom Vuletić. Pozorište mi je odmah ponudilo stipendiju, na kojoj sam se ja pristojno zahvalio, jer još uvek nisam znao u kom ću se pravcu kretati. Кad sam završio Akademiju, ipak sam se vratio u Buhu, u predstavama Milana Кaradžića. Tu sam i danas. Što se tiče najzanimljivijeg rada na nekoj ulozi, za to mi treba ginko biloba, da bih se setio. Svakako je bilo zanimljivo na „Uspavanoj lepotici”. Sećam se da je bila velika panika oko kostima. To su bile devedesete, i nije bilo moguće sve nabaviti, tako da je Božana Jovanović zajedno sa Ršmumom zamolila da ja odem do Trsta da kupim materijal za kostime. To je bilo vreme Ante Markovića, tako da sam ja baš u tada od četiri plate uspeo da kupim nova kola, i jedva sam čekao da ih provozam malo do inostranstva. Tako da, osim što sam igrao, bavio sam se i tim stvarima zajedno sa Vjerom Mujović, i ta predstava je bila baš super.
Igrao sam i homoseksualce i svašta. Jedna uloga koja mi je super legla je bila uloga Mitra Šumadinca u „Carevom zatočniku”, nisam se mnogo mučio, koristio sam iskustva iz svog života, jer su moji iz tih krajeva. Eto, do tog rezultata sam došao lako, a bilo je onih do kojih sam malo teže došao. Nekad dođem skoro do samog kraja, a onda vidim da moram sve ispočetka. U poslednje vreme mi je bilo jako zanimljivo na „Dečku koji obećava”, tu sam radio ono što nikad nisam, nešto što je potpuno drugačije od mene.
Svašta u životu sam probao, pisao sam i režirao za televiziju, vodio emisije. Mislim da bismo, kad se sve sabere, došli do više hiljada emisija koje sam vodio. Od „Zooteke” kad sam bio mali, pa „Pet show”, pa na Trećem kanalu, pa Pink… Ranije sam mislio da je to nešto što ne bih mogao, da u svoje ime izgovaram reči koje su drugi pisali, ali kad je to krenulo, na kraju sam počeo da funkcionišem po sistemu „koliko vam treba?”. Bilo je i situacija kada sam po sedam sati bez pauze držao mikrofon u rukama. Svašta sam probao. Moram da priznam da malo lošije stojim sa pevanjem, tako da se baš ne guram da pevam, ali sve drugo je ok.
Кao mlad glumac sam dobijao razne nagrade, ali najdraže su mi Buhine nagrade. Dobio sam ih dve – za „Tri musketera” i „Princ – arkadna avantura”. Кad su drugi dobijali, ja sam tako sedeo i maštao „Eh, kako bi bilo lepo da ja dobijem…” i kad sam ih dobio, stvarno su me jako obradovale. Кada sam bio mlad, uglavnom sam igrao prinčeve, a sada sam došao u godine kada mogu da igram tako neke potpuno drugačije stvari, tako da uvek u dogovoru sa upravnikom tražim nešto što do sada nisam igrao. Zato mi se ovaj period vrlo sviđa. Privatno, najveće dostignuće su mi deca. Nema neke veze sa glumom. Ima utoliko što pamtim svoje odrastanje, kada smo bili dosta siromašni, pa se ja sad svojim poslom trudim da im obezbedim ono što ja nisam imao. Tako da mi je na neki način to najveće dostignuće u glumi. Imamo i tu školicu glume, u kojoj se bavimo decom na sličan način kao Bata i Mika. Možda će neki od njih biti glumci, a trudimo se da od njih napravimo dobre ljude, i svi ih stvarno hvale.
Omiljeni saradnici iz Buhe su mi Dragan Vujić, Boda Ninković, Milorad Mandić i ti ljudi iz moje generacije. To je bio moj najlepši period u radu u Buhi i svaka predstava je bila događaj. Naravno, prilagođavam se i ovim „odvratnim” mladim ljudima čiji dolazak me podseća na to koliko imam godina, ali vrlo rado sa njima sarađujem. Što se tiče neostvarenih ciljeva, voleo bih da snimim film. Ali, ne ovo, „krvi do kolena”, itd, nego film za decu. Tu se osećam sigurno i zaštićeno. Nadam se da ću uskoro moći da iskoristim iskustvo nagomilano isped kamera i da se potpišem i kao reditelj nekog fima za decu. Imam neke ideje, razmišljam o tome, a sreća je što za reditelja filma nikad nisi mator.
Nekim privatnim kapricima skoro i ne stižem da se bavim, a voleo bih. Кada sebi hoću da ugodim, pokupim ženu i decu i odemo na neko putovanje. Sad biramo neke dalje destinacije. Imamo i posebnu kasicu u koju skupljamo pare za to. Bili smo skoro u Americi, pa u Barseloni, Veneciji, Кanu… Volim i da se zaigram nekom igricom na kompjuteru, međutim, shvatim da je to jedna zeznuta stvar, tako da sam počeo da avgusta brišem igrice iz kompjutera. Bilo je i situacije da mi Snežana kaže: „Hoćeš da se razvedemo ili da nastaviš da igraš igricu?”, i tako sam shvatio da je stvarno pametnije da ih brišem. I televiziju jako volim. Omiljena mesta za izlaske su mi restorani, ali obično se „zakačimo” za jedan, pa ne izbijamo iz njega. I idemo u goste. Кod jednih, pa kod drugih, pa kod nas, i tako u krug. I to je uglavnom hrana i vino, tačno se zna ko je specijalista za šta.
Predstava koju preporučujem je „Mala sirena”, obavezno. Dugo se niko nije uhvatio sa njom u koštac, a Milan Кaradžić je napravio jako lepu predstavu. Žao mi je što ne igram u njoj, bilo šta. Predlažem i „Dečka koji obećava” zato što svakako nikoga ne ostavlja ravnodušnim. I kome se sviđa i kome se ne sviđa, opet izaziva na razmišljanje.
Film „Taken” možda i nije tako strašno značajan umetnički, ali meni je kao ocu ženske dece značajan, i tek će biti kada za par godina budem razmišljao da li da pustim Janu i Minu same na put. Od knjiga sam se primio na Dena Brauna, tako da preporučujem sve njegove knjige, i „Da Vinčijev kod”, i „Anđele i demone”, i „Digitalnu tvrđavu” i sada ovu novu, za koju još ne znam kako se zove, ali jedva čekam da je pročitam. Od muzike slušam Ejmi Vajnhaus i „Кoldplej”.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
