0
“Pisanje dnevnika je kao pogled iz emigracije” napisao je Bora Ćosić na početku ove nesvakidašnje zbirke kratkih eseja “Dnevnik 2013 – 2020” u kojima provejavaju sećanja na slavne umetnike koje je sretao tokom života.
Neke knjige nezasluženo prođu ispod radara, jedna od takvih je sigurno “Dnevnik 2013 – 2020” pisca Bore Ćosića (Zagreb, 1932). Ova obimna knjiga je izašla pre godinu dana u izdanju beogradskog LOM-a i na 450 strana predstavlja autorova razmišljanja na različite životne i društvene teme, ali i podsećanje i anegdote vezane ljude koji su bili njegovi savremenici. U pitanju su najčešće kratki eseji, tako da ova knjiga nije klasičan dnevnik.
“Pisanje dnevnika je kao pogled iz emigracije. Onaj ko piše već je odmah u exilu, ono o čemu piše, to je zemlja njegove zbilje, koju je napustio”, napisao je autor na početku “Dnevnika 2013-2020”.
Iz brojnih interesantnih eseja-crtica izdvojićemo ovoga puta tekst napisan dan nakon smrti Milene Dravić i predstavlja kratko podsećanje na ovu našu slavnu glumicu.
15. oktobar, 2018.
“Kada je sa pozlaćene pozornice Hrvatskog narodnog kazališta, odjeknula jedna bogohulna srpska psovka, veliki bard je izašao iz svoje lože, zalupivši vratima. Iako je to bila replika iz jednog mog komada, ja je nisam napisao, nego je u svom hipijevskom, sankilotskom žaru izlanula Milena Dravić. Pa pošto je napokon, iza Bukovčevog zastora, počela da se odvija “Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji”, Krleža je već sedeo pored svog kapucinera, preko puta, u Kavkazu. Milena je ono petnaestogodišnje devojče debeljušnih nogu, iz baletske škole Lujo Davičo, na beogradskom Dorćolu, tom mitskom okolju, dunavskom, prepunom nekadašnjih jevrejskih radnji, drvara i pristaništa za šlepove.
Odande je Branko Bauer odveo za ruku i stavio pred kameru, kao što je Muci Draškić, dvadeset godina kasnije, posle njene znatne meripikfordske karijere, prvi put dovukao na scenu. Za tu svrhu morao sam svog unezverenog dečačića sa Zelenog venca, pretvoriti u devojčicu. Još jednom Milena ušla je u tu pripovest, u Čengićevom filmu, ovog puta u jednoj romantičnoj roli, daleko od svakog psovanja. To je kratki dosije o mojoj glumici, koja je juče sišla sa one opšte pozornice, koja značila je i naš i njen život”.
Bora Ćosić je srpski i hrvatski romanopisac, esejista i prevodilac. Živeo je u Beogradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin. Napisao je oko 50 knjiga, kao i nekoliko pozorišnih drama, koje su sa velikim uspehom igrane u beogradskom Ateljeu 212. Za roman „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“ dobio je 1970. NIN-ovu nagradu za roman godine.
Bonus video – Komemoracija Igoru Karanovu: Miloš Vlalukin čita njegovu poeziju