0
Naučnofantastični filmovi su uvek gledali unapred u budućnost. To je oduvek bio njihov posao. Godine 1999. izašao je "Matriks" koji je uveo publiku u 21. vek. Međutim, te iste godine u Americi je odjeknuo i "Trči Lola, trči", nemački pank triler koja je, za razliku od pomenutih, smešten u naš svet i na neverovatno aktuelan način prikazao ono gde smo danas.
Film je ponovo objavljen, u novoj 4K verziji, kako bi se obeležila 25. godišnjica premijere u Americi (izašao je u Nemačkoj godinu dana ranije). I kakvu razliku čini četvrt veka! Dani našeg života sada teku u digitalno-kinetičkoj energiji. Naša mašta bruji koristeći se magijom tehnoloških mogućnosti. Kada nam se ne sviđa stvarnost, resetujemo je. „Trči Lola, trči” je predvideo sve to u filmskoj basni o sudbini koja je izgledala kao trodelna video igrica koja igra – vas.
Pa ipak… postoji nevinost, analogno ugrađena u egzistencijalni pop-art futurizam filma zbog kojeg se osećate nostalgično. Lola, koju igra neverovatna Franka Potente, sa plamenom crvenom kosom, ima samo 20 minuta da spase svog dečka Manija (Moritz Bleibtreu). U 12.00, on mora da isplati 100.000 nemačkih maraka šefu podzemlja. Ali, ostavio je novac u torbi u vozu metroa, gde ga je odneo skitnica. Dakle, sada je na govornici i zove Lolu, koja nije uspela da ga sretne na mestu preuzimanja. Kako će ona spasiti dan? Trčeći ulicama Berlina. Ona će trčati za svoj život. Ona će trčati i trčati i trčati i kovati svoju sudbinu svakim korakom bez daha. Sudbina i način na koji utičemo na nju je tema „Trči, Lola, trči“, iako je ta tema na neki način spektakularna kontradikcija. Ne možete uticati na – sudbinu. (Sudbina je ono što će se desiti jer će se desiti). Ipak, možete uticati na ishod, a čineći to, možda možete pobediti sudbinu.
Ono o čemu se zapravo govori u „Trči, Lola, trči” jeste kako je u svetu, ujedinjenom centrifugalnom silom nevidljive tehnologije, sve povezano, uključujući i stvari za koje ne znamo da su povezane. Ako ovo uradim, to će pomeriti ono, što će promeniti ovo, što će imati magnetni uticaj na – sve. To je efekat leptira (ideja koja je prvi put izložena u romanu Marka Tvena „Tajanstveni stranac“) koji je predstavljen kroz odnos čovek-mašina.
“Beži, Lola, beži“ govori o tri različite verzije iste priče. Lola trči u banku u kojoj je njen otac buržoaski izvršni direktor, da od njega traži 100.000 maraka. U tom trenutku, on se nalazi u sopstvenom sudbonosnom susretu (njegova ljubavnica ga traži da napusti ženu i sprema se da mu kaže da je trudna). U zavisnosti od vremena u deliću sekunde svega, ono što odluči i kada odluči će uticati na događaje dalje. I tako tri puta na različite načine. Svaka mogućnost akcije nas, uzbudljivo, uvlači u trenutak i samo taj trenutak. To je posttarantinovska dimenzija filma, piše „Varajeti“.
Tom Tikver, pisac i reditelj filma „Trči, Lola, trči“, imao je 32 godine kada ga je snimio, i nije uvreda reći da se prema stvaranju filmova odnosi kao prema drogi: kao pojačivaču raspoloženja koji želite da „ubrizgate“ pravo u vaš um.
„Trči, Lola, trči“ je bio generacijski film, ali uzbuđenja je možda isto jer je Tikver snimio film čija pulsirajuća unutrašnja energija označava revolucionarni raskid sa 100 godina nemačke kinematografije. Pretpostavljalo se da će Tikver nastaviti veliku karijeru u Holivudu, praveći tehnološki napredne blokbastere, ali “Trči, Lola, trči” se ispostavilo kao jednokratna, adrenalizovana anomalija. Deo lepote filma je što Tikver nikada nije snimio još jedan sličan njemu. Niko nije.
Lola koja trči niz stepenice i započinje svaku epizodu; kadriranje kamere; ponavljanje događaja sa mikro varijacijama; podeljeni ekrani i visoki uglovi; trenuci kada Lola naleti na pešaka i publici se daje karmička vizija kako će se ostatak njihovog života odigrati na osnovu tog trenutka; poskakujuća, pulsirajuća nemilosrdna tehno muzika (koautor je Tikver), koja nije ništa manje nego životna snaga Lolinog otkucaja srca koja nam govori: „Ne verujem u nevolje, ne verujem u bol, trčim dalje”. Sve je to bilo uzbudljivo pre 25 godina, a sada je još uzbudljivije.
Razlog za to je što uz sav futurizam satnog mehanizma, emocija koja pokreće film je čista relikvija 90-ih, a ta emocija je optimizam. Romantika kovanja svoje sudbine. U prvoj verziji događaja u filmu, Lola igra dovoljno dobro, ali ne uspeva. Sledeće dve verzije odražavaju ton razgovora između nje i njenog momka. Kada on ne želi da potvrdi njenu ljubav onako kako ona želi i treba, epizoda ispada katastrofalno. Kada se njih dvoje povežu, sve je moguće. „Trči, Lola, trči“ izašao je na ivici doba kada su se ljudi osećali kao da su osnaženi tehnologijom, ali su se takođe plašili da tehnologija ima potencijal da ukrade njihove duše. Film poručuje: Koristi moć. Ukradi svoju dušu nazad. Trči po svoju sudbinu!
Bonus video: Prva hrvatska Zlatna palma pripala „Čovjeku koji nije mogao šutjeti“
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare