3
Svašta može da nam se dogodi u bilo kom trenutku. Ti to znaš, ja to znam, svi to znaju - a ako ne znaju, onda znači da nisu obraćali pažnju. Ove reči Saja Baumgartnera, penzionisanog profesora filozofije Univerziteta Prinston, upućenih terapeutkinji negde su pri početku poslednjeg romana Pola Ostera.
Američki pisac Oster, koji je preminuo noćas u 77. godini, roman „Baumgartner“, objavljen prošlog oktobra, plete oko nekadašnjeg profesora (70), kog čitaoci upoznaju deceniju nakon smrti supruge Ane, koja je umrla u strahovitoj nesreći tokom plivanja. I sam se suočava s nizom neprijatnih situacija, poput one da se žestoko opeče na vreli tiganj ili surva niz stepenice dok je silazio do podruma.
– Hteo sam da se oprobam u pisanju kratke priče. U nečem što maltene uopšte nisam radio tokom karijere. Uvek sam pisao knjige manjeg obima, ali onda sam napisao „4321“ (1.000 strana) i „Dečak u vatri“ (800 strana) – dve ogromne knjige. Nije mi to bila namera. Ako ispustite iz ruku te dve knjige, mogle bi da vam slome stopala, pa sam sad hteo nešto kraće, a onda mi se u glavi javio taj stariji čovek koji sedi kod kuće i gleda kroz prozor kako crvendać kljuca crve. Napisao sam najpre priču pod naslovom „Crvi“, ali nekako nisam želeo da se odvojim od tog junaka – ovim rečima je u razgovoru za britanski „Gardijan“ Pol Oster prošlog novembra pričao o tome šta je iniciralo, ispostaviće se, poslednji roman koji je napisao za života.
Ispisuje stranice i stranice kako Baumgartner pokušava da se čitavu jednu deceniju izbori s gubitkom supruge i bolom zbog tog nesnosnog gubitka. Čak pronalazi ženu za koju misli da će moći da zameni Anu, traljavo joj nudi i brak. Kopa i po Aninim dnevnicima, objavljuje njenu dotad neviđenu poeziju… No, stalno se vraća onom danu na Kejp Kodu kada se Ana „suočila sa silovitim talasom koji joj je slomio kičmu i ubio je“…
Tu tragediju, koja se našla u romanu, kao da je, donekle, prepisao iz sopstvenog života. Tokom poslednjih godina američkog pisca zadesili su takvi traumatični događaji od kojih bi se retko ko oporavio. Najpre je njegova unuka, beba, preminula dok ju je čuvao njegov sin iz prvog braka Danijel. A nedugo zatim i Danijel umire od prekomerne doze narkotika. Bilo je to u aprilu 2022. godine. Prošlog marta Osterova druga supruga saopštava svetu da pisca „bombarduju hemoterapijom i imunoterapijom“ i da bračni par živi u nečem što je nazvala – Kancerlendom.
Dok je završavao poslednji roman, pred kraj 2022. godine Oster je počeo, najčešće u popodnevnim satima, da oseća groznice, otkrio je za „Gardijan“. Najpre mu je dijagnostikovana upala pluća, pa korona, da bi mu na kraju lekari rekli da ima – rak pluća. Od tog kancera će, na koncu, noćas i preminuti… A, ovako se pre koji mesec sećao borbe s rakom:
– Tada su počeli i neprestani tretmani i nisam mogao da radim. Prošao sam kroz rigorozne tretmane, koji jesu dali čudesne rezultate, ali su ostavili i velike posledice. Od samog početka kao da sam na vezi sa svojim „vodičem“ za kancer. Kaže mi: „Ja sam iz policije za kancer. Morate sa mnom“. I prinuđeni ste da kažete: „U redu“. Nemate baš izbora jer ako odbijete da krenete s njim, umrećete. Zato mu uvek kažem: „Radije bih da živim. Vodite me gde god vam volja“.
Oster je pričao i o trenutku koji menja život. Prisetio se incidenta u detinjstvu koji je bio polazište za roman „4321“. Naime, dečaka, koji je u letnjem kampu stajao kraj njega, ubila je munja.
– To je bio ključni događaj u mom životu. Sa 14 godina duboko proživljavate sve kroz šta prolazite. Tada se još formirate. Ali, to što sam stajao tik do dečka kog su, u suštini, ubili bogovi promenilo mi je pogled na svet. Mislio sam da u zadovoljstvima mog malog buržoaskog života u predgrađu Nju Džersija postoji neki red. Ali, onda sam shvatio da takva vrsta reda ne postoji. I od tada živim s tim na pameti. To je jezivo, ali i oslobađajuće. Drži vas na oprezu – pričao je Pol Oster, dodajući da su svakom, ko uspe da savlada tu lekciju, određene stvari na svetu podnošljivije.
– Kad vam neko najvažniji u životu umre, umire i deo vas. Nije to jednostavno, nikada to ne prebolite. Naučite da s tim živite, pretpostavljam. Ali, nešto je iz vas zauvek istrgnuto…
Zato je svog junaka Baumgartnera opisao kao „patrljka od čoveka, kojem su nedostajući udovi i dalje tu, koji i dalje bole toliko da ponekad oseća da telo samo što mu se nije zapalilo i izgorelo“.
– To je baš snažna misao. Ta veza koju imamo s drugim ljudima i to koliko su nam oni životno važni. Važnost ljubavi. Jako je teško govoriti o tome kako dolikuje. O toj dugogodišnjoj, neprekidnoj ljubavi, dugoj kao sam život, i svim njenim mogućim menama i obrtima…
Podelio je s čitaocima „Gardijana“ i da spada u onu staru felu pisaca. Onu koja „stvari radi na staromodan način“:
– Pišem romane na pisaćoj mašini i moja asistentkinja je onda prinuđena da ih prekucava u kompjuter i šalje izdavaču. Sa mnom je već 15 godina i retko bi rekla išta više o rukopisima osim nešto odmereno poput: „Dobro urađeno“. Ali, ovoga puta mi je govorila: „Samo napred“. Nije mogla da dočeka da pročita sledeće poglavlje. Siri, moja prva čitateljka više od 40 godina, takođe mi je govorila: „Samo nastavi“. Čak mi je i moj agent, s kojim sam 40 godina, a nikad ništa ne govori, davao podstrek.
Pol Oster nije umeo na kraju da objasni odakle je proistekla poslednja knjiga, koja će se uskoro, nažalost posthumno, pojaviti i kod nas u izdanju „Geopoetike“.
– Taj čovek se prosto razvijao u meni i, kako je knjiga odmicala, postajao je sve jasniji. Zahvalan sam zbog prvih lepih reakcija na roman. Ali, osećam da mi je zdravlje dosta nestabilno i da bi ovo mogla da bude poslednja stvar koju sam ikada napisao. A ako je ovo kraj, onda je odlazak s ovom vrstom ljudske dobrote, kakva me kao pisca prati u krugu ličnih prijatelja – vredan…
Bonus video: Stazama vrhunskih pisaca i pesnika