3
U izdanju novosadske Akademske knjige nedavno je izašla knjiga “Ko je bio Ivo Andrić”, koju je priredila Žaneta Đukić Perišić. Ovo delo je izbor autentičnih sećanja na Ivu Andrića iz ugla njegovih savremenika – školskih drugova, prijatelja, pisaca, diplomata, suseda, rođaka, političara i poznanika.
“Kompleksnost Andrićeve privatne i profesionalne ličnosti u memoarskim zapisima svedokâ i sudeonikâ epohe osvetljena je iz različitih uglova: kroz nepoznate i slikovite detalje iz Andrićevog života ocrtavaju se obrisi njegovog lika, koji čitaocima nekada može biti jasan, očigledan, predvidiv i očekivan, ponekad neuhvatljiv, nedosledan ili iznenađujuć, katkad zamaskiran, u svakom slučaju – provokativan”, kaže u predgovoru knjige Žaneta Đukić Perišić.
Posebno su zanimljivi detalji iz običnog, svakodnevnog života velikog nobelovca, koji su najmanje poznati javnosti, i zato smo za početak izdvojili delove zapisa Milosave Puzić, koja je dugo godina bila Andrićeva kućna pomoćnica.
– Svakoga jutra, morala sam gos’n Andrića da probudim tačno u osam sati, ni minut kasnije! Donela bih mu čist bade mantil, sa kojim je odlazio u kupatilo. Posle jutarnjih priprema, kupanja i brijanja – čekao ga je vreo čaj. Nije imao omiljeni čaj: štaviše – insistirao je da svakog jutra pije čaj različitog ukusa – započinje svoje sećanje Milosava.
Andrić je bio pravedan, ali ponekad i strog, dodaje kućna pomoćnica.
– Jednom prilikom, zaboravila sam da uz ćasicu za šećer, koju sam mu servirala pored čaja, donesem kašičicu. Odmah sam to primetila i izvinila se. „Nema izvinjenja Milka, čovek mora biti sabran! Vi ste ovde da brinete o meni i baki – pa to molim vas i radite!“ .
Bez izuvanja, molim!
Zanimljiva je i anegdota vezana za izuvanje gostiju.
– Sećam se, nije davao da se gosti u našoj kući izuvaju. Jednom prilikom, u početku rada u kući Ive Andrića, zamolila sam neke goste da se izuju, bile su im prljave cipele. Andrić me je ukorio: „Aman, Milka, ne priliči da gospodin u odelu ili dama u štikli idu bez obuće, bosi, zato je svet izmislio usisivač!“ – navodi Milosava Puzić.
Slikar Dimitrije Diško Marić, muž čuvene beogradske glumice Nevenke Urbanove, bio je dugogodišnji prvi komšija Ive Andrića, koji je takođe imao prilike da se dobro upozna sa privatnom personom slavnog pisca.
– Kada su se Andrići doselili u našu zgradu, Andrić je prilikom prvog susreta rekao Nevenki: „Znate, Nevenka, često me pitaju gde stanujem i kada im kažem svoju novu adresu, odgovore: “O, pa tu stanuje Nevenka Urbanova.’ Od sada kada me pitaju gde stanujem, kažem: ’U istoj zgradi u kojoj stanuje Nevenka Urbanova.” Odmah se između nas i Milice i Ive Andrića uspostavio izuzetan susedski odnos na obostrano zadovoljstvo – priča Marić.
Zanimljiv je momenat njihovog komšijksog odnosa kada se slučajno na “tapetu” našla pevačica Lepa Lukić.
– Andrić je bio čovek dubokog sadržaja i u običnom razgovoru vi čujete njegove mudrosti ili neki komentar koje je on saopštavao na poseban način. Na televiziji muzički intermeco, peva Lepava Lukić „Od izvora dva putića vode na dve strane“, a Andrić kaže: „Vidite, uvek postoje najmanje dva puta, čovek ima izbor, nemojte da se žalimo na sudbinu, neki put možemo i sami da biramo.“
Glumica Mira Stupica priseća se 80. rođendana slavnog nobelovca koji je on slavio sa prijateljima umetnicima na brodu koji je plovio Dunavom do Đerdapa i Kladova.
– Kada sam na palubi videla, uz Andrića, pesnike Duška Matića i Desanku Maksimović, slikare Stojana Aralicu, Miku Petrova, upravnika Jugoslovenskog dramskog pozorišta Milana Đokovića, nuklearnog fizičara i predsednika Akademije nauka Pavla Savića, rekla sam sebi: Miroslava, ovde su svi pametniji od tebe – nemoj da ti padne na pamet pa da počneš nešto da mudruješ. Samo ćuti i slušaj! – duhovito, u svom stilu, prisetila se čuvena glumica rođendanskog izleta.
Legendarni jugoslovenski pisac i karikaturista Zuko Džumhur dobro je poznavao Andrića još od malih nogu, od svoje četvrte godine.
– Sretali smo se često – i u Klubu pisaca, i na ulici, i na Kalemegdanu, koji je on neverovatno voleo. I u tim dugim šetnjama, u kojima sam uživao da ga slušam, tek pokatkad bih mu postavio neko pitanje koje ga ne bi povredilo ni u čemu. Tako, na primer, mnogi Andrićevi poznanici su, uoči njegovog ulaska u brak sa Milicom, bili grubi, prosti, pa i neukusni. Ja sam se, međutim, sreo sa Ivom na nekom prijemu, i tada ga diskretno upitam: „Kada ćete menjati stan?“ On se silno obradova tom nenametljivom pitanju, nasmeši se, zagrli i odmah odgovori: „Mislim iduće nedelje, oko četvrtka.“ – priseća se Džumhur.
Pisac Dobrica Ćosić bio je veoma iskren i bez ikakvog ulepšavanja je opisao Ivu Andrića nakon zajedničke petosatne večere, u domu autora “Korena”.
– Neobično je lukav duh. Lovi čoveka neprestano i ceni ga neobično strogo. Upravo njegova tolerantnost, širokogrudi sud, opravdavajuće mišljenje o onima koji greše, uvek težnja ka svestranijem i sa više stanovišta viđenom, i sud koji teži ka pozitivnom – nije kod njega pedagoška konvencionalnost kulturnog čoveka, evrope- iziranog intelektualca, diplomate vizantijskog karaktera, nego je, pored svega toga, izraz nadmoćnosti i samouverenosti, one duboke stvarne, opasne nadmoćnosti koja ima oblik smernosti, snishodljivosti, opreza, skromnosti… Kad sudi o ljudima, a voli da sudi, on to čini nedorečeno, kao uzgredno, nekako lako i neambiciozno. O piscima se zaštitnički blagonaklono izražava; blago i za drugim, nikad prvi, ne ukoreva za slab tekst, ili nezgodnu narav, ili prostačko ponašanje; pojedince pravda najčešće zavičajem i nesrećnim temperamentom… – pisao je Ćosić.
Književnik Meša Selimović je Andrića jako cenio kao pisca, ali je takođe zapisao da je bio dobar, plemenit i osetljiv čovek.
– Andrić je, za čudo, nepraktičan čovjek, ponekad gotovo bespomoćan, i uvijek je potrebno da se neko o njemu brine. Sjećam se kako smo ga jedne godine našli u Hvaru, na letovanju- Bio je ponedeljak, a on je bio vrlo uznemiren, zabrinut kako će spakovati stvari, jer odlazi iz Hvara u petak… Svoje lične probleme ni svoja osećanja, Ivo Andrić ne povjerava nikome, a učinio je to dva-tri puta, sasvim neočekivano. i uvijek smo ostali zatečeni, suviše iznenađeni, kao da se desilo nešto veoma čudno – priseća se Selimović.
Pored gore pomenutih Andrićevih prijatelja i poznanika, autori zapisa u knjizi su između ostalih i Miloš Crnjanski, Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Dragoslav Mihailović, Milovan Đilas, Jovan Ćirilov, Dragoljub Mićunović, Vera Stojić, Erih Koš, Dušan Matić, Boško Petrović, Toma Kuruzović, Voja Stanić, Predrag Palavestra, Sreten Marić, Rodoljub Čolaković, Slobodan Marković, Radovan Zogović i drugi.
Bonus video: Proglašenje Ani Erno za dobitnicu Nobelove nagrade za književnost