0
Za ovu nedelju vam preporučujemo knjige „Gospodin Razgovetni“ Olge Tokarčuk i Joane Konseho, i „Zašto bubamare jedu ljude“ Željka Katanića i Valentine Broštean.
Olga Tokarčuk i Joana Konseho, „Gospodin Razgovetni“, Štampar Makarije, Obodsko slovo, Narodna biblioteka Budve, 2023.
Gospodin Razgovetni svoj markantni lik, besprekorno oblikovane crte lica i egzaktnu fotogeničnost daruje nemaštovitom i ispraznom svetu robe i reklame kao nesvakidašnji poklon. Kada ovaj junak sopstvenog nestajanja izgovori rečenicu „molim vas, dajte mi najrazgovetnije lice“, začuđenom čitaocu i posmatraču preostaje samo da pažljivo proveri i sopstveni odraz.
Zajednički poduhvat dobitnice Nobelove nagrade za književnost i renomirane ilustratorke odaziva se na niz imena: kratka priča, alegorija ili bajka, grafička novela, neokafkijanska paradoksalna (tehno)-parabola. Može da bude i apokrifno „jevanđelje po selfiju“, koje će da iskuša savremenu kulturu i njena obećanja sreće.
Snažna i neodoljiva međusobna uslovljenost slike i reči odraz je sprege vedrine i bola: razmekšavanje i razlivanje crta lica reflektuje se ne samo kroz gubitak vizuelne oštrine, već i kroz prizore pustih predela, kroz nastupanje mraka i ulazak u senku i zamućenu projekciju sveta. Zloslutna i gotovo profetska jednostavnost teksta u savršenom je kontrastu sa višebojem ilustracija u kojima se nižu osenčeni crteži i poentilističke skice kiše, mraka, opustelog grada u noći;
Konseho balansira između gustih i dinamičnih prizora sa jedne i praznih prostora sa druge strane. Tekst i ilustracije povezuju motivi odraza u ogledalu ili vodi; porodične fotografije smeniće lice skrivenog grotesknom gas-maskom, a na crtežima se pojavljuje crna tačka kao znak da selfi briše i emociju i faktografiju, a da pojačava snagu opomene, krivice i odgovornosti za ono što smo trošeći svoje lice postali.
Gostoljubiva hibridnost žanra uspeva da mikro-poruke o savremenom svetu selfija pretoči u drugarsku kritiku: svaka tehnolatrija se plaća.
Željko Katanić i Valentina Broštean, „Zašto bubamare jedu ljude“, Studentski kulturni centar, Novi Sad, 2023.
Tumači vizuelne kulture uvek će nas podsećati na dvojnost ljudskog bića: čovek, stvoren prema Božjem liku, istovremeno je stvor koji i sam stvara – što po sopstvenom liku, što po liku drugog. Stoga se snaga vizuelnog uvek vraća praksama evociranja košmara, bilo da su oni generacijski ili lični, arhetipski ili aktuelni.U makabrističkoj grafičkoj duodrami Željka Katanića i Valentine Broštean prinuđeni smo da tragamo za ravnotežom između slike kao izvora sopstvene svrhe i značenja, i reči kao instrumenta manipulacije. Reči manipulišu širokim spektrom pojmova i prizora, bivajući istovremeno i regulator stavova i raspoloženja: od nihilizma i neverice, do buntovništva i ljubavi.
Brutalna imaginacija i konfesionalna verzija košmara reflektovani su u prizorima prezira prema svetu, kritike i protesta, ali i podsmeha sebi i drugome. Kroz vizuelne i verbalne dimenzije naslikanih i ispričanih sablasti krstare sumorni šetači pasa, a lirski subjekt izjavljuje „Ja sam jako sretan / vir u jutarnjoj kafi“, ili otkriva svoju veliku tajnu – „juče su mi odsekli glavu, / pa danas pazim“.
Pitanje iz naslova samo je signal da će sve u slici i stihu biti iskazano neposredno i gotovo grubo: mračna slika sveta i tamni vilajet odrastanja savršeno su rodno mesto za bubamare-uništitelje i viziju tela kao „male, kožne kuće sa dva prozora“.
Bonus video: Hoće li debitantski roman postati hit serija? Gošća Staša Bajac
